Два Купреса, а Срба мало

Купрес – Драган Мишковић ће и ове године, о Ђурђевдану, из Бањалуке, кренути пут родног Вуковског на територији Федерације БиХ. Тамо где му је дедовина остаће све до Митровдана. А онда ће опет пут Бањалуке где га чекају супруга и два сина.

– Избеглице са Купреса су ти к'о хајдуци. Одрађују своје кад им свевишњи подари лепо време. А дуже се у Вуковском, тамо где су ми корени, и не море остати. Посла и помоћи ниоткуд. Покосимо и уберемо оно летине и опет назад у Бањалуку где је ипак друкчије и где се некако може састављати крај са крајем – прича Драган председник Удружења српских повратника у Купрес.

Цртачи дејтонских мапа скројили су од једног – два Купреса. У федералном је око 300, а у Купресу, на територији Републике Српске, мало више од пет стотина српских повратника. А пре рата је на Купрешкој заравни било бар седам пута више Срба.

– У Чикагу је више купрешких Срба него ли их је овде данас у оба дела предратне купрешке општине. Међу запосленим српским повратницима у федерални дио Купреса, само су два полицајца и осморо срећника који су до радног места дошли у некој од државних, односно хрватских установа и институција – каже начелник српског Купреса Момчило Марић.

Причати о Србима купрешке висоравни одувек је значило говорити о страдању и злу времену у коме су они вековима живели. Од 1489. године када се „Срби Купреса први пут помињу у Босанском тефтеру” па све до последњег рата у коме је погинуло и нестало 208 српских бораца и цивилних жртава рата, у родном крају више нема на хиљаде Купрешана.

Током Другог светског рата скончало је око 1.430, а током колонизације и миграција после тога рата, Купрес је напустило око 6.700 Срба. Данас на срећу, нема ни ратова ни бежанија, али зато, и у федералном и српском делу Купреса и даље је за Србе мало шта добро.

Првих поратних година Срби су своје станове у Купресу продавали по седам до десет хиљада марака. Данас, када је Купрес постао туристичка мека и велики зимски спортски центар цене су десетоструко веће. Само на падинама Чајуше уз Адрија-ски центар Хрвати су већ изградили више од стотину, а планирају да на земљи коју су купили од Срба саграде још око две стотине викендица.

Занимљива је и прича о сеоској школи у Доњем Равну. У њој је учитељ Србин, четири ученика су деца бошњачких повратника, дакле Бошњаци, док је наставни програм хрватски.

Причају на Купресу и о томе како нико у Босни неће да прихвати 3. април 1992. године, када је, по хроничарима не тако давних времена, у овој земљи и почео рат.

–Тада су наиме, регуларне јединице Хрватске војске из Славоније и Далмације, напале српско село Доњи Малован. Од 3. па до 7. априла 1992. године, када је ослобођен Купрес и непријатељ доживео свој први ратни пораз, Туђманови војници убили су или одвели у логоре 274 цивила и припадника тадашње територијалне одбране – присећа се Момчило Марић.

Исто име, Купрес, имају две општине у једној земљи. Оба начелника и Србин Момчило Марић и Хрват Иво Ћурковић кажу да им то не смета. Када пошта залута, права адреса се лако пронађе. Ако је исписана ћирилицом онда иде у Благај, седиште српског Купреса, а пише ли латиницом, завршава у федералном Купресу. Тамо где је сваким даном све мање Срба, а све више Хрвата.