Priča iz mog komšiluka
Beogradski festival dugometražnog dokumentarnog filma, popularni Beldoks, u ponedeljak veče (19.30) u Sava centru svečano će proglasiti otvorenim legendarni Ejbel Ferara – kultni njujorški nezavisni filmski stvaralac, autor igranih filmova kakvi su između ostalih: „Anđeo smrti”, „Loš poručnik”, „Opasne igre”, „Devojka iz Kineske četvrti”, „Meri”, „Dobrodošli u Njujork”, „Pazolini”... Ali, i autor dokumentarnih filmskih dela poput „Ulice Malberi”, „Čelzi”, „Napulj, Napulj”, „Uživo iz Francuske” i najnovijeg – „Trga Vitorio” koji će i biti prikazan na 11. Beldoksu.
U svojim dokumentarcima Ejbel Ferara (tačnije – Abel), koji već dugi niz godina živi u Rimu, na svojevrstan način se vraća svojim korenima, mestima odakle je potekla njegova familija i on sam, u onom umetničkom smislu. Takav je i „Trg Vitorio”, film nazvan po multikulturalnom rimskom trgu u čijoj blizini i sam stanuje, odnedavno sa mladom suprugom i malenom ćerkom. I upravo na tom trgu se Ferara upušta u razgovore sa azijatskim, afričkim, indijskim stanovnicima ovog multietničkog centra, doznajući mnogo o njihovom poreklu, razlozima dolaska i motivima ostanka i opstanka u surovom savremenom svetu. Ferarina teza je da trg čine ljudi i njihove priče jedinstvenih dimenzija, ali i umetnici čije je stecište ovaj rimski trg odavno postao. Trg Vitorio je zato tako često i inspiracija filmskih umetnika, poput Pazolinija kojem je Ejbel Ferara zajedno sa glumcem Viljemom Dafoom i posvetio svoj poslednji igrani film.
U razgovoru za „Politiku” Ejbel Ferara kaže da se veoma raduje dolasku u Beograd, jer je u Njujorku stekao mnogo beogradskih prijatelja, a sa radošću se prisetio i svog prolaska kroz Beograd na putu za Kusturičin Drvengrad i festival Kustendorf na kojem je pre nekoliko godina gostovao sa svojim filmom „4:44 Poslednji dan na Zemlji”. U ovom razgovoru otkriva i vezu između Bronksa i Rima, njegova dva prirodna staništa...
Rođeni ste u Bronksu, kakve su njegove sličnosti sa Rimom?
Više je različitosti nego sličnosti. Odrastao sam u italijanskom susedstvu u Bronksu, moj otac i stričevi su rođeni u Americi, a nisu govorili engleski jezik što je neverovatno. Govorili su napolitanskim dijalektom iako su išli u školu...
Vaš deda je došao u Ameriku sa juga Italije?
Da, iz sela iz okoline Napulja. Zato je i otišao u Bronks, u taj italijanski geto koji je ličio na farme i mesto odakle je došao. Pedesetih godina prošlog veka kada sam ja odrastao u Bronksu, još uvek je tamo bilo mnogo Italijana tako da sam i ja bio pravi italijanski Amerikanac. Zato kada uporedim Rim i Bronks mogu da kažem da se u Rimu govori italijanski, a u Bronksu napolitanski. Ono u čemu je glavna sličnost jeste važnost porodice, porodičnog odnosa i stava, a to svi Italijani na svetu poseduju.
Poštovanje tradicije?
Da, a to postoji oko tri hiljade godina. Vidite, u Njujorku se vreme meri minutima, svi stalno negde žure. Još malo pa će se vreme meriti u sekundama. A u Italiji, u Rimu postoji svest o tome da stvari nisu toliko važne da bi se morale dogoditi za pet sekundi.
I to vam prija?
Da, u Rimu ne moram da žurim. Manje žurim, više mislim. Njujork u koji sam se uselio sa svoje 24 godine, posle univerziteta, odavno nije nepokretan grad.
Rim je i Pazolinijev grad, a Pazoliniju ste posvetili film?
Snimio sam film o aktivisti, posvećeniku, piscu, novinaru, pesniku, ljubavniku. Čudnom čoveku koji nije bio samo filmski stvaralac. U svakom slučaju, o čoveku vrednom divljenja. O čoveku koji je živeo život i voleo slobodu.
Baš kao i vi?
Ha, baš kao ja!
Rim i film o Pazoliniju pružili su vam još nešto?
Zahvaljujući tome upoznao sam svoju ženu. Sada imamo uskoro četvorogodišnju ćerku.
Sada ste i mladi tata?
Ha, značajno podmlađen. I srećan.
Mnogi američki reditelji stasavali su pod uticajem evropskih, pa i vi?
Jeste i to vam je sve kao razlika između parmezana i hamburgera sa pomfritom. Ekonomija filma je politika filma. Izađeš na ulicu i snimaš. Jesu značajni američki reditelji bili pod uticajem evropskih autora, ali ne zaboravite da su Godar i društvo kopirali Hičkoka i bili zaljubljeni u američke filmove. Roselini im je stalno to prigovarao i savetovao da snimaju ulične filmove. To je bila sjajna energija i to je donelo renesansu u italijanskom filmu.
I vi ste sa svojim filmovima na ulici, izazivate kontroverze, često i šok kod ljudi?
Neke šokiram neke ne. Neke ljutim, što je lako činiti. Ljudi se koriste za one ravne filmove u kojima ne vidiš ništa, jer je sve cenzurisano. Sve je tu, ali ništa ne vidiš. Baš kao i u vreme mog odrastanja tokom Vijetnamskog rata na televiziji. To ne vidiš na televizijskom ekranu, a znaš da se užas dešava. Ne brinem ja za publiku, samo pokušavam da ostanem povezan sa svojom muzom, sa onim što zaista osećam, šta mogu da uradim i kako to radim.
Drugačije radite dokumentarne filmove?
Tu je dobra stvar što ne morate pisati gomilu lažnih govora, lažnih priča. To je slobodniji način pravljenja filma, jer snimate subjekte koji sami diktiraju tok filma. Niste prisiljeni da napišete scenario i prikupljate novac. Ali, treba da znate šta vam je tačka a, a šta š, što može da znači i da morate povremeno da manevrišete istinom.
Koliko je istinito sve ono što se vidi u filmu „Trg Vitorio”?
Sve istinito, sve dokumentarno i bez intervenisanja uz pomoć delova fikcije. Čist dokumentarac. Priča iz mog komšiluka.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
