Kako se branila čast Srbije
Trnava kod Čačka – Krsmanovići su se onomad okupili za stolom ispred kuće svojih preteča, nazdravili jedni drugima i uzeli komad hleba. Valja se za ovu priliku jer su, evo, na jeličkoj strmini otvorili spomen-kuću svoje porodice, neku vrstu muzeja o Krsmanovim potomcima.
– U susret proslavi stogodišnjice proboja Solunskog fronta odlučili smo da saberemo porodične uspomene i pokoju fotografiju ili dokument, i tako od zaborava odbranimo ratnike koji su čuvali čast Srbije. Mog oca Miloša i njegovog brata Petronija – kaže za „Politiku” Mihajlo Krsmanović (89), koji naš list čita od 1947. godine.
Veli da je odluku o osnivanju muzeja doneo savet familije, dakle on, pa sinovci Milenko, Ratko i Vasilije, i sin mu Petronije.
Za ovo zbitije, o osunčanom proletnjem danu, pod vinjagu je selo petoro: Mihajlo i Petronije (66) došli su iz Resnika gde žive, inženjer Vasilije (71) iz Čačka, Mihajlova sestričina Razumenka (78) iz obližnje Atenice, a Milošev praunuk Nikola (29) iz Johanesburga gde mu je stanište s porodicom.
Pa se zametnula priča o predačkim podvizima. Mihajlo pripoveda da je njegov stric Petronije stupio u Srpsku vojsku još 1913. kao mladić od 20 leta, borio se od Cera do Beograda, stekao čin kaplara i navek ostao pred prestonicom, u Malom Mokrom Lugu 1915. Ne zna se grobno mesto počivšeg ratnika, ali postoje dva belega. Jedan stari: ime na spomen-ploči manastira Blagoveštenje ovde u zavičajnoj Trnavi; drugi novi – ploča koju je porodica postavila pre pet leta na trnavskom groblju, naslonivši je na spomenik Petronijevog oca Velimira.
Mihajlov otac Miloš (1897–1943) dobrovoljno je ušao u ratnu nesreću, prešao Albaniju sa Srpskom vojskom, i kad je počeo proboj na Kajmakčalanu palo mu je u deo da kao kurir javi vojvodi Stepi Stepanoviću da je neprijateljski front slomljen.
– Ranjen je dok se vraćao u jedinicu i, gladan i povređen, morao je sam da traži ambulantu. To mu je teško palo, pa je posle rata promenio političko ubeđenje i pristupio Komunističkoj partiji Jugoslavije – besedi Mihajlo o svom roditelju.
Prvi rat je preživeo, ali drugi ne mogaše. Miloša je ubila četnička trojka, septembra 1943. u središtu Trnave, pa su on i stariji mu brale Petronije ostavili kosti svako u svom svetskom ratu.
– Miloševi sinovi, Milun, Đurđe i ja, bili smo zahvalni ocu što smo posle Drugog svetskog rata mirno živeli i radili u oslobođenoj Jugoslaviji – reče Mihajlo, odlazeći sa štapom iz ozelenelog zavičaja u Gornjoj Trnavi, ka beogradskom predgrađu.
Ali, ljudima u srcu navek ostaju mesto njihovog postanja i starostavne pripovesti o junaštvu predaka.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
