„Doš’o Švaba čak do Ralje…”

Mnoge pesme ispevane na početku Prvog svetskog rata brzo su se pronele i do nas u Pančevu. Front je bio blizu, rat je besneo i zato nije moglo biti ni reči o njihovom javnom pevanju, ali su se one često čule kadgod su se sastajali prijatelji, beleži u svojoj knjizi „Zapisi starog Pančevca” hroničar ove banatske varoši Giga Stojnov, započinjući pripovest o stihovima koji su ispevani na frontu i u pozadini ratnih dešavanja. Zanimljivo je, dodaje on, da su one verno pratile sve događaje na srpskom ratištu, tako da je odmah na početku rata 1914. godine bila popularna pesma:

„Naša Sava, naša Drina,

Ne sme Švaba na Srbina…”

A kada je Austrougarska vojska, kojom je komandovao „feldcajgmajster” Poćorek, prešla u Srbiju i tamo bila do nogu potučena, ta velika pobeda srpske vojske, u narodu je prokomentarisana stihovima:

Doš’o Švaba čak do Ralje

Al od Ralje ne mož’ dalje.

Hteo Švaba čak do Čačka

Al’ od Cera maglu faćka…

Rodoljubivim stihovima stizale su i vesti, pa tako pošto je u Valjevu bio štab austrougarske balkanske vojske, to je i ova komanda zajedno sa svojim potučenim regimentama morala navrat-nanos da pobegne iz Srbije. I to je, veli Stojnov, zabeleženo u pesmi:

„U Valjevu cika dreka

Juri Srbin Poćoreka…”

Iz vremena kada su Austrougarska, Nemačka i Bugarska zajedno napale Srbiju i naša se vojska posle Albanske golgote dokopala Krfa, u ovim krajevima se pevala ona i danas popularna:

„Tamo daleko gde cveta limun žut,

Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put…”

Bile su ispevane i pesme koje su govorile o nečuvenom teroru okupatora u pregaženoj Srbiji. U njima su se ponovo pojavili optimistični tonovi posle slavne pobede na Kajmakčalanu, a kad je srpska vojska probila Solunski fron i pošla u pobedonosnu ofanzivu, sve češće se i glasnije pevalo:

„Sitna kiša pada,

Austrija propada…”

Eto to su samo neke koje su u ovim krajevima pevane tokom Prvog svetskog rata, dok posebna zanimljivost prati nastajanje pesme „Zovi, samo zovi”.

U Pančevu je 1916. godine bio bataljon pionira (pontonjera) u kome su služili samo Česi. Kadgod su oni išli na vežbe, pripoveda Stojnov, uvek su pančevačkim ulicama pevali pesmu „Naša stara prava i češka država”.

Melodija je bila tako lepa da su i naši ljudi počeli da je pevuše. Jednog dana je nas nekoliko otišlo kod čika Tune Osvalda, koji je bio horovođa i kompozitor, a rodom je bio Čeh. Zamolili smo ga da nam odsvira celu pesmu i da nam protumači reči. Čika Tuna je seo za harmonijum i počeo da svira i peva. Rekao nam je da je to rodoljubiva pesma i da ju je on već pevao na note, pa čak i da joj je dao naše reči. On je napisao tekst samo prve strofe, a kasnije smo mi dodavali i druge rodoljubive stihove. Ta pesma je 1918. pevana u svakoj našoj kući i gotovo postala himna srpske omladine, piše Giga Stojnov.