Beograd u novijem srpskom filmu

Dra­ma­turg Ivan Ve­li­sa­vlje­vić na­gla­sio je da se Be­o­grad u po­me­nu­tom pe­ri­o­du pred­sta­vlja kao me­sto no­stal­gi­je i po­vrat­ka u pro­šlost („Mon­te­vi­deo”, „Be­o­grad­ski fan­tom”), ali i kao po­pri­šte žan­rov­ske sti­li­za­ci­je („T. T. sin­drom” gde Ka­le­meg­dan po­sta­je me­sto ho­ror sce­no­gra­fi­je, a jav­no ku­pa­ti­lo am­bi­jent pri­mo­pre­da­je dro­ge ko­ju ko­ri­sti po­sr­nu­la omla­di­na).

– Ne­ka­da je No­vi Be­o­grad bio sim­bol so­ci­ja­li­stič­ke ur­ba­ni­za­ci­je, da bi u post­so­ci­ja­li­stič­kom kon­tek­stu po­stao me­sto si­vi­la, otu­đe­nja, kri­mi­na­la i na­si­lja. Rad­nja fil­ma „Ap­so­lut­nih sto” do­ga­đa se u jed­noj stre­lja­ni na No­vom Be­o­gra­du, oda­kle pr­vak Evro­pe u stre­lja­štvu od­la­zi u rat i vra­ća se kao za­vi­snik od dro­ge. U fil­mu „Pa­na­ma” Pa­vla Vuč­ko­vi­ća, No­vi Be­o­grad vi­še ne sim­bo­li­zu­je ne­pri­ja­telj­sko okru­že­nje, već me­sto ka­pi­ta­li­stič­kog uspe­ha, mo­de­ran fi­nan­sij­ski di­strikt gde su sme­šte­ne ve­li­ke kom­pa­ni­je. U fran­cu­skom fil­mu „Di­strikt 13”, u pro­duk­ci­ji Li­ka Be­so­na, Be­o­grad – gde je de­lom i sni­man – „glu­mi” grad tre­ćeg sve­ta i gun­gu­le, čak i si­ro­ma­štva. No­vi Be­o­grad je ta­ko us­peo da bu­de ku­li­sa i za bo­gat­stvo i za ne­ma­šti­nu – re­kao je Ve­li­sa­vlje­vić.

No­vi­nar Pe­tar Jon­čić je is­pri­čao da je do 1992. u fil­mo­vi­ma Be­o­grad pred­sta­vljen kao grad Be­o­gra­đa­na, a ka­sni­je mul­ti­na­ci­o­nal­ni grad gde je bar je­dan lik iz­be­gli­ca iz Bo­sne ili ne­kog dru­gog de­la sta­re dr­ža­ve. On se osvr­nuo i na tret­man be­o­grad­skih žur­ki u fil­mu, po ko­ji­ma se če­sto re­kla­mi­ra naš grad. 

– Žur­ke vi­di­mo u fil­mo­vi­ma „Vla­žnost”, „Klip”. One ni­su ozbilj­ni­je raz­vi­ja­ne u fil­mo­vi­ma, ali bih po­me­nuo sce­nu iz fil­ma „Mu­nje”, ka­da Ser­gej Tri­fu­no­vić u ku­hi­nji sre­će Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća. Osam­de­se­tih go­di­na „eki­pa” se sku­plja­la u ku­hi­nji, sve­tom me­stu svih žu­re­va. U ku­hi­nji je uvek bi­lo vi­še lju­di ne­go u dnev­noj so­bi. Ta sce­na je sjaj­na re­kon­struk­ci­ja de­ta­lja iz Be­o­gra­da tog vre­me­na. Ina­če, Be­o­grad je naj­bo­lje pred­sta­vljen kroz li­ko­ve. U „Le­pim se­li­ma” Ni­ko­la Ko­jo pred­sta­vlja kri­mi­no­ge­ni Be­o­grad ko­ji je vre­me­nom po­stao „pri­hva­tljiv”, dok je lik Zo­ra­na Cvi­ja­no­vi­ća sli­ka onog pro­pa­log, nar­ko­man­skog Be­o­gra­da ko­ji se ni­je „sna­šao”. Se­ri­je ima­ju bo­lji pri­stup Be­o­gra­du ne­go fil­mo­vi (pri­mer „Ono kao lju­bav” Gor­či­na Sto­ja­no­vi­ća).

Dra­ma­turg Ve­sna Pe­rić go­vo­ri­la je o sli­ci ne­ga­tiv­ne uto­pi­je na fil­mu, po­mi­nju­ći „O bu­bi­ca­ma i he­ro­ji­ma” Pe­tra Pa­ši­ća, gde je Be­o­grad pri­ka­zan i kroz sli­ku de­va­sti­ra­nog ho­te­la „Ju­go­sla­vi­ja”. 

Po­me­nu­la je ostva­re­nja u ko­ji­ma po­sto­ji „tret­man ur­bi­ci­da”, de­struk­ci­je tki­va gra­da u ma­te­ri­jal­nom i du­hov­nom smi­slu, po­put „Ze­mlje isti­ne, lju­ba­vi i slo­bo­de” Mi­lu­ti­na Pe­tro­vi­ća, „Ra­ta uži­vo” Dar­ka Ba­ji­ća, „Bu­đe­nja iz mr­tvih” Mi­še Ra­di­vo­je­vi­ća, „Ži­vo­ta i smr­ti por­no ban­de” Mla­de­na Đor­đe­vi­ća.

Kad god je film hteo da se ba­vi stvar­no­šću od­la­zio je u pred­gra­đe, pri­me­tio je Ivan Ve­li­sa­vlje­vić, po­mi­nju­ći „Klip” (rad­nič­ka kla­sa), „Var­va­re” (Mla­de­no­vac), „Do­bru že­nu” (Pan­če­vo). 

– U fil­mo­vi­ma vi­di­mo kri­mi­nal­ce, ko­šar­ka­še, ali ne i obič­ne rad­ni­ke, sem u „Op­ti­mi­sti­ma” Pa­ska­lje­vi­ća i „Be­lim la­vo­vi­ma” La­za­ra Ri­stov­skog. Ne vi­di­mo ni­kad ni po­šta­re ko­jih ima to­li­ko u gra­du, ni­ti či­sta­če uli­ca, već ma­hom uslu­žne de­lat­no­sti (u fil­mu „Af­ter­party” Lu­ke Bur­sa­ća ju­nak je ko­no­bar ko­ji že­li da po­sta­ne glu­mac). Film „Na­ta­ša” Lju­bi­še Sa­mar­dži­ća, iako ima manj­ka­vo­sti, do­bro je opi­sao Be­o­grad pred sme­nu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća: pro­da­ju ben­zi­na i me­nja­nje de­vi­za na uli­ca­ma, spre­gu po­li­ci­je i kri­mi­na­la­ca, dru­štve­nu kri­zu – pri­me­tio je Ve­li­sa­vlje­vić. 

Isto­ri­čar fil­ma Greg De­kjur, Ame­ri­ka­nac ko­ji od 2007. ži­vi u Be­o­gra­du, po­me­nuo je da je sli­ka Be­o­gra­da da­ta i u do­ku­men­tar­ci­ma „Dru­ga stra­na sve­ga” Mi­le Tu­raj­lić, „Oku­pi­ra­nom bi­o­sko­pu” Sen­ke Do­ma­no­vić, kao i u „Re­kvi­je­mu za go­spo­đu J” Bo­ja­na Vu­le­ti­ća. Re­če­no je i da film „Pa­na­ma” do­no­si sli­ku sa spla­vo­va, klu­bo­va, dru­štve­nih mre­ža, dok „Vla­žnost” sli­ka no­vu gra­đan­sku sko­ro­je­vi­ćev­sku kla­su...