Zapuštanje dece je početak zlostavljanja

U Novom Sadu je krajem aprila na šest meseci zatvora osuđena majka dečaka koji je u decembru 2016. godine zapalio beskućnika na ulici. On je ubrzo preminuo od posledica opekotina, a dečak nije krivično odgovoran budući da ima 12 godina, pa je za majkom bila raspisana poternica, jer je tužilaštvo i ranije protiv nje podnosilo prijavu zbog grubog zanemarivanja deteta.

Maksimalna kazna koju KZ propisuje za to je tri godine zatvora, a tačan naziv krivičnog dela je „zapuštanje i zlostavljanje maloletnog lica”.

„Roditelj, usvojilac, staralac ili drugo lice koje grubim zanemarivanjem svoje dužnosti zbrinjavanja i vaspitavanja zapusti maloletno lice o kojem je dužno da se stara, kazniće se zatvorom do tri godine”, navodi se u članu 193 KZ RS.

Teži oblik ovog dela postoji kada roditelj zlostavlja dete ili ga primorava na preterani rad, na prosjačenje „ili ga iz koristoljublja navodi na vršenje drugih radnji koje su štetne za njegov razvoj”. U takvim slučajevima propisana je kazna od tri meseca do pet godina zatvora.

– Postupci se uglavnom pokreću protiv roditelja koji teraju decu na prosjačenje – kaže Ivana Ramić, sudija i portparol Prvog osnovno suda u Beogradu.

Postupci protiv maloletnih učinilaca krivičnih dela vode se pred višim sudovima i zatvoreni su za javnost. Tokom suđenja otkrivaju se detalji o porodičnoj situaciji i odnosu roditelja prema optuženom maloletniku, ali se saznanja o zanemarivanju dece retko koriste za pokretanje postupaka protiv roditelja pred osnovnim sudovima.

Zapuštanje, zanemarivanje i zlostavljanje dece od roditelja, najčešće je u direktnoj vezi sa maloletničkim kriminalom, mada to nije uvek slučaj.

– Kada roditelj ne brine o tome da li dete ide u školu, ima li šta da obuče i šta da jede, sa kim se druži, po logici stvari takvo dete ima više šanse da učini neko krivično delo. Centri za socijalni rad mogu da nalože roditeljima odlazak u porodično savetovalište, a može i da inicira sudski postupak protiv roditelja, čak i za lišenje roditeljskog prava. Takođe, taj postupak može da inicira i tužilaštvo – navodi Ivana Ramić.

Zbog visine zaprećene kazne, postupci za zapuštanje deteta vode se pred osnovnim sudovima, a predmeti protiv maloletnika su u višim sudovima. Kako nam je rekla Tatjana Sekulić, portparol Višeg tužilaštva u Beogradu, osnovni sudovi mogu da zatraže podatke od Višeg suda.

– Spisi predmeta protiv maloletnika, koji se nalaze u maloletničkom odeljenju Višeg suda, dostavljaju se tužilaštvu, koje ih upućuje u Osnovni sud. Podaci iz predmeta protiv maloletnika mogu da se koriste u postupku protiv roditelja. Spisi predmeta se dostavljaju na uvid – objašnjava Tatjana Sekulić.

Međutim, praksa pokazuje da tužilaštva nisu naročito aktivna u gonjenju ovog krivičnog dela.

– Tužioci se sada mnogo više opredeljuju da gone za krivično delo nasilja u porodici, pa je zanemarljiv broj prijava za zapuštanje i zlostavljanje maloletne osobe. Treba imati na umu da je zapuštanje početak zlostavljanja. I tu najčešće nije odgovoran samo jedan roditelj, već cela porodica snosi teret odgovornosti. Nasilje takođe često nije usmereno samo na jednog člana porodice, nego i na bračnog druga i na decu. Majke se često pojavljuju kao optužene zbog nasilja nad decom kada je reč o fizičkom kažnjavanju, odnosno batinama, a kada je otac nasilan, posledice su obično teže – u vidu lakših ili težih povreda – navodi Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Ona naglašava da je za blagovremeno reagovanje najvažnija uloga tužilaštva, koje treba da koordinira saradnju sa centrima za socijalni rad i sudovima.

– Koordinacija je uvek slaba tačka, naročito kada je reč o zanemarivanju dece. Potrebno da je da se precizno zna kako treba da ide protok informacija, ko koga obaveštava i ko koordinira. Dete mora da bude bolje zaštićeno u lokalnoj zajednici – kaže Ivana Stevanović.