Запуштање деце је почетак злостављања

У Новом Саду је крајем априла на шест месеци затвора осуђена мајка дечака који је у децембру 2016. године запалио бескућника на улици. Он је убрзо преминуо од последица опекотина, а дечак није кривично одговоран будући да има 12 година, па је за мајком била расписана потерница, јер је тужилаштво и раније против ње подносило пријаву због грубог занемаривања детета.

Максимална казна коју КЗ прописује за то је три године затвора, а тачан назив кривичног дела је „запуштање и злостављање малолетног лица”.

„Родитељ, усвојилац, старалац или друго лице које грубим занемаривањем своје дужности збрињавања и васпитавања запусти малолетно лице о којем је дужно да се стара, казниће се затвором до три године”, наводи се у члану 193 КЗ РС.

Тежи облик овог дела постоји када родитељ злоставља дете или га приморава на претерани рад, на просјачење „или га из користољубља наводи на вршење других радњи које су штетне за његов развој”. У таквим случајевима прописана је казна од три месеца до пет година затвора.

– Поступци се углавном покрећу против родитеља који терају децу на просјачење – каже Ивана Рамић, судија и портпарол Првог основно суда у Београду.

Поступци против малолетних учинилаца кривичних дела воде се пред вишим судовима и затворени су за јавност. Током суђења откривају се детаљи о породичној ситуацији и односу родитеља према оптуженом малолетнику, али се сазнања о занемаривању деце ретко користе за покретање поступака против родитеља пред основним судовима.

Запуштање, занемаривање и злостављање деце од родитеља, најчешће је у директној вези са малолетничким криминалом, мада то није увек случај.

– Када родитељ не брине о томе да ли дете иде у школу, има ли шта да обуче и шта да једе, са ким се дружи, по логици ствари такво дете има више шансе да учини неко кривично дело. Центри за социјални рад могу да наложе родитељима одлазак у породично саветовалиште, а може и да иницира судски поступак против родитеља, чак и за лишење родитељског права. Такође, тај поступак може да иницира и тужилаштво – наводи Ивана Рамић.

Због висине запрећене казне, поступци за запуштање детета воде се пред основним судовима, а предмети против малолетника су у вишим судовима. Како нам је рекла Татјана Секулић, портпарол Вишег тужилаштва у Београду, основни судови могу да затраже податке од Вишег суда.

– Списи предмета против малолетника, који се налазе у малолетничком одељењу Вишег суда, достављају се тужилаштву, које их упућује у Основни суд. Подаци из предмета против малолетника могу да се користе у поступку против родитеља. Списи предмета се достављају на увид – објашњава Татјана Секулић.

Међутим, пракса показује да тужилаштва нису нарочито активна у гоњењу овог кривичног дела.

– Тужиоци се сада много више опредељују да гоне за кривично дело насиља у породици, па је занемарљив број пријава за запуштање и злостављање малолетне особе. Треба имати на уму да је запуштање почетак злостављања. И ту најчешће није одговоран само један родитељ, већ цела породица сноси терет одговорности. Насиље такође често није усмерено само на једног члана породице, него и на брачног друга и на децу. Мајке се често појављују као оптужене због насиља над децом када је реч о физичком кажњавању, односно батинама, а када је отац насилан, последице су обично теже – у виду лакших или тежих повреда – наводи Ивана Стевановић, директорка Института за криминолошка и социолошка истраживања.

Она наглашава да је за благовремено реаговање најважнија улога тужилаштва, које треба да координира сарадњу са центрима за социјални рад и судовима.

– Координација је увек слаба тачка, нарочито када је реч о занемаривању деце. Потребно да је да се прецизно зна како треба да иде проток информација, ко кога обавештава и ко координира. Дете мора да буде боље заштићено у локалној заједници – каже Ивана Стевановић.