Hvala onima u čijem sam pamćenju i srcu ostala

Ovenčanu brojnim priznanjima za svoje junakinje koje je na sebi svojstven način bojila plemenitošću, jedinstvenošću glumačkog izraza i nadasve toplinom, počev od frajla Jule u prvoj filmskoj postavci „Pop Ćire i Pop Spire” Soje Jovanović do Anje u Čehovljevom „Višnjevom sadu”, Džesi u Šekspirovom „Mletačkom trgovcu”, Adele u „Domu Bernarde Albe”... U svoju biografiju upisala je brojna umetnička odličja, pre svih, „Bronzanu arenu” u Puli, tri Sterijine nagrade u Novom Sadu, od toga dve za predstavu „Skakavci” Biljane Srbljanović, u režiji Dejana Mijača, u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, odnosno za tumačenje Melanije u komediji Borislava Pekića „Na ludom belom kamenu”. Nagradu „Joakim Vujić” za životno delo koju joj je prošle godine dodelio Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, Kristalnu prizmu i mnoge druge.

Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture, koja će narednih dana biti uručena Renati Ulmanski, ustanovljena je 1965. godine, povodom desetogodišnjice Pozorja i ne dodeljuje se svake godine. Među pojedincima koji su do sada odlikovani ovim priznanjem su, pored ostalih, Josip Vidmar, Dušan Matić, Velibor Gligorić, Hugo Klajn, Eli Finci, Miroslav Krleža, Mata Milošević, Rahela Ferari, Marija Crnobori, Mira Stupica...

Renata Ulmanski, čije ime znači „ponovo rođena” jer je drugo dete svojih roditelja, rođena je u intelektualnoj porodici Ulmanski 1929. godine u Zagrebu, a odrastala u Sarajevu i Beogradu. U svet glume zakoračila je još kao devojčica kada je osetila magiju scene igrajući u predstavi „Kineska lutka” u dvorani Kolarčeve zadužbine, 1939. godine. Presudan uticaj da za životno opredeljenje odabere glumu na Renatu Ulmanski imao je ugledni pozorišni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu Erih Hecl koji je ratne godine proveo krijući se u kućama svojih prijatelja, tako se skrivao i na tavanu porodične kuće Ulmanski. Od njega je Renata Ulmanski spoznala koliko je za obrazovanje važno proučiti istoriju, finese glume i scenskog izraza. Nedugo zatim Renata Ulmanski pristupa Dramskom studiju pri Narodnom pozorištu u Beogradu koji je završila u klasi Mate Miloševića igrajući u predstavi „Učene žene”, a nešto kasnije postaje članica nacionalnog teatra. U dva navrata bila je član ansambla Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali i Beogradskog dramskog pozorišta, da bi pune četiri decenije provela u u Ateljeu 212 ostvarivši u njemu ceo spektar zanimljivih predstava, posebno sa kolegom Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, sa kojim je najčešće delila scenske dijaloga.

Tokom karijere, kako zna da kaže, Renata Ulmanski pamti dva aplauza za koje je bila sigurna da su upućeni njoj:

– Onaj kada smo u JDP-u igrali „Skakavce”, kada sam na premijeri, usred scene, dobila aplauz. Drugi je bio na Sterijinom pozorju kada sam sa Ljubom Tadićem igrala „Korene” kada se stuštio aplauz.

U međuvremenu Renata Ulmanski je studirala i Filološki fakultet i postala član Udruženja prevodilaca Srbije, budući da je sa nemačkog na srpski jezik prevodila dela Šniclera, Kreca, Bruknera, Bernharda... A ono što nam je nadahnuto kazivala na kraju razgovora bile su reči Omara Kajana, iz 11. veka koje je prate na putu trajanja: „Kad jednom na zemlji ne bude nas, svet će biti svet. Kad nam se izgubi i trag i glas, svet će biti svet. Pre nego što smo bili mi, svet je bio svet. I nama kad kucne zadnji čas, svet će biti svet.”