„Velika Srbija” na kružnom toku
Lokalna vlast u Užicu najavila je nedavno na svom portalu gradnju još jednog spomenika. Planiraju, kako navode, da usred jedinog užičkog kružnog toka postave statuu „Velika Srbija”. Radi se to, objašnjeno je, u okviru „izmene urbanog identiteta Užica”, s namerom da spomenik svečano bude otkriven 1. novembra ove godine, na stogodišnjicu oslobođenja grada u Velikom ratu.
Užička „Velika Srbija” biće napravljena po uzoru na delo jednog od najpoznatijih vajara u međuratnom periodu Đorđa Jovanovića. „On je statuu koja predstavlja boginju koja u jednoj ruci drži krunu Karađorđevića, a u drugoj zastavu Kraljevine Jugoslavije, napravio po dogovoru sa Aleksandrom Karađorđevićem”, piše u ovoj najavi gradnje spomenika u kružnom toku i dodaje da će plato sa statuom biti urbanističko rešenje sa pečatom profesora Vladimira Lojanice.
Mada do ostvarenja ove namere ima još pola godine, javnost su odmah preplavili napisi o užičkoj tri metra visokoj „Velikoj Srbiji”. Iz njih se, recimo, po jednima moglo čitati da je ideja o tom spomeniku potekla „odozgo”, od generalnog sekretara predsednika Srbije Nikole Selakovića, a po drugima da je on podržao tu ideju poteklu od gradskih vlasti. Pominju se i troškovi: „Velika Srbija” koštaće oko 20 miliona dinara, s tim što bi taj iznos bio obezbeđen iz budžeta grada i donacija.
Budući da su mišljenja Užičana uvek i o svemu podeljena, stavovi „za i protiv” nisu mimoišli ni ideju s „Velikom Srbijom”. A podeljenosti se podgrevaju, jer je u ovu zamisao upletena i priča o Titovom spomeniku. Bez realnog razloga, jer se kod bronzanog maršala odavno ništa ne menja: i dalje stoji tamo gde je već više od četvrt veka, sklonjen od pogleda iza zgrade užičkog Narodnog muzeja, bez šanse da se odatle pomeri (uprkos peticiji da se vrati na Trg partizana s gotovo 5.000 potpisa građana, pa boračkoj tužbi i sudskoj presudi).
Jedno je, ipak, sigurno u užičkim pričama o spomenicima: odnos prema ovim belezima prošlosti ne služi generacijama Užičana na čast. Nekad su, recimo, slavili mlade revolucionare pa pred Tehničkom školom postavili spomenik Radoju Mariću, koji je, kad su se društvene promene dogodile, u ovom veku celu deceniju bio obezglavljen: stajao je na ulazu u školu samo postament bez Radojeve glave, tek u novije vreme ona je izvađena iz školskog magacina i na spomenik ponovo stavljena. A o tome da su bronzani Broz na trgu i ime Titovo Užice nekad bili simboli grada na Đetinji toliko je pisano i pričano, dok se danas neki takvih simbola stide.
Pošto je vreme takvo da svaka tema uglavnom traje tek dan-dva, ovde se olako zaboravilo kako je pre dve godine ova užička vlast ponudila da pod svoje okrilje grad primi Spomenik Dimitriju Tucoviću koji su iseljavali sa beogradske Slavije. Mada Užičani već imaju jedno spomen-obeležje utemeljivaču socijaldemokratije, u Malom parku pored gradske kuće. Htela je uprava grada da stavi Dimitrija sa Slavije usred tada planiranog kružnog toka (tamo gde će stajati „Velika Srbija”), zbog čega su taj prostor planirali da nazovu „Mala Slavija”. Od namere s ovim spomenikom potom ovde nije bilo ništa, s tim što je kružni tok urađen.
Nije ova gradska vlast imali sreće ni sa skulpturom zvanom „Lebdeći Tesla”. Ona je u užičkom Malom parku postavljena jula 2015, ulepšavala je taj prostor, ali odatle početkom 2017. iznenada sklonjena. Grad je „Lebdećeg Teslu”, u nemogućnosti da plati 40.000 evra, vratio njenom autoru, vajaru prof. dr Draganu Radenoviću. Predstavnici grada tada su objasnili da je to previsoka cena.
Ostaje posle svega nada da će „Velika Srbija” biti bolje sreće u gradu ovakve spomeničke tradicije.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
