Bratstvo pušača lule

Lule su pušili još domoroci koji su duvan zavijali u list biljke. Apači su pušili lule mira, okrećući ih na sve četiri strane sveta, kako bi umilostivili sile koje vladaju zemljom. Veština izrade lule je kasnije prerasla u pravu umetnost (rezbarenja renesansnih oblika). Danas je broj pušača lule u svetu znatno smanjen u odnosu na prošle vekove, ali zato lula ne gubi svoj značaj

Kažu da se pravi pušači lule prepoznaju po tome što je stalno drže u ustima, i dok pričaju i dok rade. Iskusni pušači savetuju početnike da, umesto što slušaju tuđe preporuke, treba sami da eksperimentišu i pronađu ono što im prija, jer pušač bira lulu po svom temperamentu. Najpre treba da oceni kako mu lula „leži” u ruci, pa onda u ustima. Bolje je početi sa pušenjem lule zaobljene nadole, umesto ravne, jer se lakše drži, a i ne stvara efekat poluge u ustima. Pisci i oni koji obavljaju posao uz lulu, imaju ponekad spremno i 6-7 lula na stolu.

U mnogim zemljama postoje klubovi i udruženja za pušače lula. U američkom gradu Sen Klod postoji bratstvo pušača lule koje svake godine dodeljuje zvanje počasnog pušača i čine ga ugledni građani. Oni smatraju da samo plemeniti i velikodušni ljudi mogu da puše lulu. Na dodeli ovog, za njih prestižnog zvanja, svi članovi bratstva su obučeni u toge, dodeljuje se plaketa, a počasni član treba pred svima da popuši specijalnu lulu i tako pokaže da je njihov istinski član.

U svetu se organizuju i takmičenja u brzini pušenja lule, koja mogu da traju i tri sata. Učesnici sede za okruglim stolovima i malim drvenim tučkom potiskuju duvan u luli, brišu ga o papir ispred sebe i tako proveravaju njegovu količinu. Dokle god je gar na dnu tučka, traje i takmičenje. Zanimljivo je da na tim takmičenjima ima i žena. Za razliku od pušača cigara, koji na takmičenju u brzini pušenja, pućkaju brzo, takmičari sa lulama se takmiče polako, opušteno – znajući da je uspeh uvek u dobroj tehnici.