Братство пушача луле

Луле су пушили још домороци који су дуван завијали у лист биљке. Апачи су пушили луле мира, окрећући их на све четири стране света, како би умилостивили силе које владају земљом. Вештина израде луле је касније прерасла у праву уметност (резбарења ренесансних облика). Данас је број пушача луле у свету знатно смањен у односу на прошле векове, али зато лула не губи свој значај

Кажу да се прави пушачи луле препознају по томе што је стално држе у устима, и док причају и док раде. Искусни пушачи саветују почетнике да, уместо што слушају туђе препоруке, треба сами да експериментишу и пронађу оно што им прија, јер пушач бира лулу по свом темпераменту. Најпре треба да оцени како му лула „лежи” у руци, па онда у устима. Боље је почети са пушењем луле заобљене надоле, уместо равне, јер се лакше држи, а и не ствара ефекат полуге у устима. Писци и они који обављају посао уз лулу, имају понекад спремно и 6-7 лула на столу.

У многим земљама постоје клубови и удружења за пушаче лула. У америчком граду Сен Клод постоји братство пушача луле које сваке године додељује звање почасног пушача и чине га угледни грађани. Они сматрају да само племенити и великодушни људи могу да пуше лулу. На додели овог, за њих престижног звања, сви чланови братства су обучени у тоге, додељује се плакета, а почасни члан треба пред свима да попуши специјалну лулу и тако покаже да је њихов истински члан.

У свету се организују и такмичења у брзини пушења луле, која могу да трају и три сата. Учесници седе за округлим столовима и малим дрвеним тучком потискују дуван у лули, бришу га о папир испред себе и тако проверавају његову количину. Докле год је гар на дну тучка, траје и такмичење. Занимљиво је да на тим такмичењима има и жена. За разлику од пушача цигара, који на такмичењу у брзини пушења, пућкају брзо, такмичари са лулама се такмиче полако, опуштено – знајући да је успех увек у доброј техници.