Ti ćeš da mi kažeš

Beograd je jednako grad vere, praznoverja i sujeverja. Naš sveti grešnik i grešni svetac u kojem nije svetogrđe otići iz kafane u crkvu, iz crkve pravac u kafanu, opsovati i voleti Boga u istoj rečenici, verovati u „jevanđeljsku” moć poroka i proročku dimenziju laži! Sve je to naš Beograd, i sve nek’ mu je prosto.

Kolika su biblijska čuda, tolika su njegova čudesa. Beograd je Sodoma i Gomora, Vitlejem i Nazaret, Noeva barka na tenderu, Sinajska gora na kojoj se Gospod obratio birokratama i poslao ih međ’ narod...

Toliko je puta Beograd postradao zbog vere u one koji nimalo nisu verovali u njega, i toliko puta vaskrsao od čiste vere onih koji ga neizmerno vole. Zbog toga je sveti dan i njegov veliki praznik.

No, oprostićete mi ako Beograd sada ostavim po strani i zadržim se, tačnije orijentišem na eksponente praznoverja, iliti one koji za sebe vole da misle da su stožeri vere i personifikacija mesije, u ovom gradu.

Naravno, mislim na one „apostole” bez vrata, sa dva prsta čela i tri prsta lanca. Na one koji božjim putem jezde u dve i po hiljade kubika (to je minimum svih minimuma) zatamljene i klimatizovane „vere”. Na one pravednike o čije grudi bije krst dvaput veći od patrijarhovog (ima se, može se) i kojima je Deset zapovesti sublimirano u jedanaestu: „Ti ćeš da mi kažeš”?!

Jednostavno se pojavom i tumačenjem vere nameću kao tema i grehota je ne ostaviti naraštajima pisani trag o njihovom postojanju.

Naime, zatekoh se ovih dana, u bašti jednog kafića, u neposrednoj blizini trojice pisanih „iskušenika”. Onoliko blizu koliko se Ikar primakao suncu, s tim što je on prošao daleko bolje od mene: njega sunce nije mučilo, satrlo ga je u momentu...

– Je l’ stišpo (postiš na šatrovačkom jeziku) brate – čujem „veroučitelj” A pita „veroučitelja” B.

–Praktikujem(?!) ja post već godinama ali ne mogu da se pričestim! J..i ga kad je rano ujutru... – B odgovara A, na šta A dubokoumno konstatuje:

– Ma, važno je da postiš, da smršaš, znaš? Svrha je da mučiš telo, ko Isus, a to te onda vodi u duhovni i intelektualni mir. A i da se pričestiš morao bi prvo da ispovediš grehe popu, a to bi kod tebe trajalo! Ha, ha, ha, ha...

Ma, ne bih ih slušao da ne moram, ali osobenost ove podvrste homo sapijensa je da komunikaciju svode na dourlavanje preko stola, kao da se pesniče rečima. S vremena na vreme, onako, kao nehotice, popale alarme svojih limuzina, inače parkiranih, bezmalo, u krilu ostalih gostiju, kol’ko da obesmisle onu Dekartovu: „Mislim, dakle postojim”!

Gledam ih tako ispošćene od kapućina i pelinkovca, umorne od iskušenja pred koja ih svakodnevno stavlja nečastivi (oduže se i oni njemu ponekom sitnom uslugom), progonjene od zemaljskih zakona (uglavnom krivičnih), oklevetane od fariseja (istražnih sudija), rečju, nesrećne međ` nama, Judama, koji bi ih prokazali, i bez ikakve nadoknade...

Ali, šta će siroti, preuzeli su na sebe tu nezahvalnu ulogu „tumača svetih spisa” i valja im živeti s tim. 

Sešće ćutke u svoje džipove, uterati ih do samih vrata crkve, (jer pred Gospodom je večnost a oni su u žurbi), ostaviće najkrupniju novčanicu na ikonu, diskretno će odgovoriti na poziv ili dva, stojeći pred oltarom, dodaće još jednu brojanicu na prenaglašenu podlakticu, pitaće sveštenika da li sveti i gaziranu vodu i povući će se u mir svojih „kelija” (ne ćelija, ne budimo prestrogi) s video nadzorom i nenahranjenim psima...

Ali, rekosmo već, sve je to naš Beograd. Jeretik i pravovernik. Milo međurečje kompromisa i alternativa. Zbog toga i jeste tako veličanstven!

Hristos Voskrese – Vaistinu Voskrese, ili: Hristos Voskrese– ti ćeš da mi kažeš!