Ти ћеш да ми кажеш

Београд је једнако град вере, празноверја и сујеверја. Наш свети грешник и грешни светац у којем није светогрђе отићи из кафане у цркву, из цркве правац у кафану, опсовати и волети Бога у истој реченици, веровати у „јеванђељску” моћ порока и пророчку димензију лажи! Све је то наш Београд, и све нек’ му је просто.

Колика су библијска чуда, толика су његова чудеса. Београд је Содома и Гомора, Витлејем и Назарет, Ноева барка на тендеру, Синајска гора на којој се Господ обратио бирократама и послао их међ’ народ...

Толико је пута Београд пострадао због вере у оне који нимало нису веровали у њега, и толико пута васкрсао од чисте вере оних који га неизмерно воле. Због тога је свети дан и његов велики празник.

Но, опростићете ми ако Београд сада оставим по страни и задржим се, тачније оријентишем на експоненте празноверја, илити оне који за себе воле да мисле да су стожери вере и персонификација месије, у овом граду.

Наравно, мислим на оне „апостоле” без врата, са два прста чела и три прста ланца. На оне који божјим путем језде у две и по хиљаде кубика (то је минимум свих минимума) затамљене и климатизоване „вере”. На оне праведнике о чије груди бије крст двапут већи од патријарховог (има се, може се) и којима је Десет заповести сублимирано у једанаесту: „Ти ћеш да ми кажеш”?!

Једноставно се појавом и тумачењем вере намећу као тема и грехота је не оставити нараштајима писани траг о њиховом постојању.

Наиме, затекох се ових дана, у башти једног кафића, у непосредној близини тројице писаних „искушеника”. Онолико близу колико се Икар примакао сунцу, с тим што је он прошао далеко боље од мене: њега сунце није мучило, сатрло га је у моменту...

– Је л’ стишпо (постиш на шатровачком језику) брате – чујем „вероучитељ” А пита „вероучитеља” Б.

–Практикујем(?!) ја пост већ годинама али не могу да се причестим! Ј..и га кад је рано ујутру... – Б одговара А, на шта А дубокоумно констатује:

– Ма, важно је да постиш, да смршаш, знаш? Сврха је да мучиш тело, ко Исус, а то те онда води у духовни и интелектуални мир. А и да се причестиш морао би прво да исповедиш грехе попу, а то би код тебе трајало! Ха, ха, ха, ха...

Ма, не бих их слушао да не морам, али особеност ове подврсте хомо сапијенса је да комуникацију своде на доурлавање преко стола, као да се песниче речима. С времена на време, онако, као нехотице, попале аларме својих лимузина, иначе паркираних, безмало, у крилу осталих гостију, кол’ко да обесмисле ону Декартову: „Мислим, дакле постојим”!

Гледам их тако испошћене од капућина и пелинковца, уморне од искушења пред која их свакодневно ставља нечастиви (одуже се и они њему понеком ситном услугом), прогоњене од земаљских закона (углавном кривичних), оклеветане од фарисеја (истражних судија), речју, несрећне међ` нама, Јудама, који би их проказали, и без икакве надокнаде...

Али, шта ће сироти, преузели су на себе ту незахвалну улогу „тумача светих списа” и ваља им живети с тим. 

Сешће ћутке у своје џипове, утерати их до самих врата цркве, (јер пред Господом је вечност а они су у журби), оставиће најкрупнију новчаницу на икону, дискретно ће одговорити на позив или два, стојећи пред олтаром, додаће још једну бројаницу на пренаглашену подлактицу, питаће свештеника да ли свети и газирану воду и повући ће се у мир својих „келија” (не ћелија, не будимо престроги) с видео надзором и ненахрањеним псима...

Али, рекосмо већ, све је то наш Београд. Јеретик и правоверник. Мило међуречје компромиса и алтернатива. Због тога и јесте тако величанствен!

Христос Вoскресе – Ваистину Вoскресе, или: Христос Воскресе– ти ћеш да ми кажеш!