Naruženo jezgro Zrenjanina
Zrenjanin – Sve naše sredine, i gradovi i sela, vizuelno su zagađene, pa naravno i Zrenjanin. Prednost grada na Begeju jeste u tome što to građani sve češće uočavaju, a o ovoj vrlo širokoj temi se i otvoreno progovorilo. Koliko god se ulažu napori i novac da se grad ulepša, prepreke se nalaze na svakom koraku u vidu promašenih investicija, oronulih građevina, nedovršenih zgrada i raznih drugih naruženih prostora s kojima grad ne može da izađe na kraj.
Pojavom koju je on nazvao vizuelnim zagađenjem bavi se Milutin Mićić, akademski slikar iz Zrenjanina. On je govorio na veoma uspeloj tribini u Kulturnom centru, a neke stvari je dodatno pojasnio i za „Politiku”. Ono čemu se posvećuje Mićić, a privlači posebnu pažnju Zrenjaninaca, jeste zagađenost javnog prostora, a s tim pojavama se sreću svaki dan. Ima onih „prefinjenih” za koje se, na prvi pogled, ne primećuje da remete ambijent, sve do onih koje su tako rogobatne da se nad njima svako zgražava. Primeri se vrte u samom centru grada.
Tako je u gradskom jezgru najuočljiviji katolički hram. Takav kakav je on je nastao iz istorijske želje crkve da bude iznad svetovne vlasti pa je i sakralna građevina morala da bude viša od zgrade županije, oličenja svetovne vlasti. Posle Drugog rata srušena je opštinska kuća, da bi na njenom mestu nikao soliter, takozvani vodotoranj čija „kaca za vodu” nikada nije korišćena za snabdevanje građana vodom, a ni danas gotovo da nema nikakvu funkciju. Stvarni zadatak mu je bio da svojom monumentalnošću zaseni crkvu.
Ideje nove vlasti bukvalno su rušile impozantne stare građevine pa valjda nigde kao u Zrenjaninu nije naruženo gradsko jezgro. Vukica Obradović, kustos u Narodnom muzeju, ostaće zapamćena po tome što se suprotstavila ruženju gradske arhitekture. Tako se javno protivila rušenju čuvene Bečkerečke ćuprije, mosta preko Begeja, stare zgrade muzeja u njegovoj blizini i još mnogo čemu. Ništa nije uspela da zaustavi, rano je umrla, vreme joj je dalo za pravo, ali do rehabilitacije njenog dela nikada nije došlo.
U interesantnim zapažanjima slikara Mićića izvaja se i pojava koju je nazvao okovana ulica.
– Karakterističan je kavez oko građevine u kojoj je nekada bila smeštena firma Robne kuće „Beograd”. Dok se zgrada sve više urušava, rešetke oko nje kao da nas štite od tajnog života koji se u zgradi dešava. Ukrasi s fasade otpadaju, zagonetni ljudi posećuju enterijer zgrade i kao da žive paralelni život u njoj. Ono što zabrinjava jeste to što izgleda da su se građani Zrenjanina privikli na ovakvo vizuelno zagađenje i što se niko ne buni protiv toga – kaže umetnik o prostoru koji je blokiran zato što treba da se vrati nekadašnjim vlasnicima, ali to se oteže godinama.
Osim na zgrade čija gradnja traje decenijama, a da investitori ne trpe nikakve posledice, on ukazuje i na one u kojima su smeštene banke, a i one su okružene okovanim zgradama. Kako objašnjava Mićić, izgleda da se uvlače u najuži centar da bi izvukle profit, a da gradski čelnici ne uspevaju da ih privole da bar minimalni deo profita preliju u uređenje ambijenta u kome žive zajedno s nama. Tu se ističe primer staklene zgrade Vojvođanske banke, čiju gradnju na obali Begeja, gde bi grad nesmetano trebao da izlazi na reku, arhitekte uglavnom osuđuju.
– Pa kad je već tu izgrađena, onda bi trebala da vodi računa o svom okruženju, a plato oko nje nije uređen kako treba već tri decenije, a prostor ispod te građevine trenutno je najzapušteniji u celom gardu, a tu odgovornost snosi i vlast – kažu oni Zrenjaninci koji su protiv bilo kakvih zagađenja, pa i vizuelnih.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
