Наружено језгро Зрењанина
Зрењанин – Све наше средине, и градови и села, визуелно су загађене, па наравно и Зрењанин. Предност града на Бегеју јесте у томе што то грађани све чешће уочавају, а o овој врло широкој теми се и отворено проговорило. Колико год се улажу напори и новац да се град улепша, препреке се налазе на сваком кораку у виду промашених инвестиција, оронулих грађевина, недовршених зграда и разних других наружених простора с којима град не може да изађе на крај.
Појавом коју је он назвао визуелним загађењем бави се Милутин Мићић, академски сликар из Зрењанина. Он је говорио на веома успелој трибини у Културном центру, а неке ствари је додатно појаснио и за „Политику”. Оно чему се посвећује Мићић, а привлачи посебну пажњу Зрењанинаца, јесте загађеност јавног простора, а с тим појавама се срећу сваки дан. Има оних „префињених” за које се, на први поглед, не примећује да ремете амбијент, све до оних које су тако рогобатне да се над њима свако згражава. Примери се врте у самом центру града.
Тако је у градском језгру најуочљивији католички храм. Такав какав је он је настао из историјске жеље цркве да буде изнад световне власти па је и сакрална грађевина морала да буде виша од зграде жупаније, оличења световне власти. После Другог рата срушена је општинска кућа, да би на њеном месту никао солитер, такозвани водоторањ чија „каца за воду” никада није коришћена за снабдевање грађана водом, а ни данас готово да нема никакву функцију. Стварни задатак му је био да својом монументалношћу засени цркву.
Идеје нове власти буквално су рушиле импозантне старе грађевине па ваљда нигде као у Зрењанину није наружено градско језгро. Вукица Обрадовић, кустос у Народном музеју, остаће запамћена по томе што се супротставила ружењу градске архитектуре. Тако се јавно противила рушењу чувене Бечкеречке ћуприје, моста преко Бегеја, старе зграде музеја у његовој близини и још много чему. Ништа није успела да заустави, рано је умрла, време јој је дало за право, али до рехабилитације њеног дела никада није дошло.
У интересантним запажањима сликара Мићића изваја се и појава коју је назвао окована улица.
– Карактеристичан је кавез око грађевине у којој је некада била смештена фирма Робне куће „Београд”. Док се зграда све више урушава, решетке око ње као да нас штите од тајног живота који се у згради дешава. Украси с фасаде отпадају, загонетни људи посећују ентеријер зграде и као да живе паралелни живот у њој. Оно што забрињава јесте то што изгледа да су се грађани Зрењанина привикли на овакво визуелно загађење и што се нико не буни против тога – каже уметник о простору који је блокиран зато што треба да се врати некадашњим власницима, али то се отеже годинама.
Осим на зграде чија градња траје деценијама, а да инвеститори не трпе никакве последице, он указује и на оне у којима су смештене банке, а и оне су окружене окованим зградама. Како објашњава Мићић, изгледа да се увлаче у најужи центар да би извукле профит, а да градски челници не успевају да их приволе да бар минимални део профита прелију у уређење амбијента у коме живе заједно с нама. Ту се истиче пример стаклене зграде Војвођанске банке, чију градњу на обали Бегеја, где би град несметано требао да излази на реку, архитекте углавном осуђују.
– Па кад је већ ту изграђена, онда би требала да води рачуна о свом окружењу, а плато око ње није уређен како треба већ три деценије, а простор испод те грађевине тренутно је најзапуштенији у целом гарду, а ту одговорност сноси и власт – кажу они Зрењанинци који су против било каквих загађења, па и визуелних.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
