Koliko košta rukovanje sa Trampom

Za susret sa Trampom, kako prenosi američka medijska kuća Si-Bi-Es, pozivajući se na izveštaj Bi-Bi-Sija, platio je prošle godine i ukrajinski predsednik Petar Porošenko – najmanje 400.000 dolara. Njegova veza sa američkim predsednikom bio je Trampov lični advokat Majkl Koen. Ovu vest su negirali i Porošenko i Koen. Do kratkog susreta Trampa i Porošenka, podsetimo, došlo je u junu prošle godine. Mediji su pisali da je sastanak trajao svega šest minuta. Kako je preneo AFP, Porošenko se zaustavio u ovalnom kabinetu, nakon susreta sa potpredsednikom SAD Majklom Pensom i nacionalnim timom za bezbednost, kako bi iskoristio kratku priliku da se fotografiše sa Trampom. Tom prilikom Tramp je izjavio da je velika čast da upozna Porošenka, kao i da je „napravljen veliki napredak” u odnosima sa Ukrajinom. Porošenko je, pak, kazao da se nada da će dve države imati „efikasnu saradnju”.

Priština je, kako to napominje i Dačić, angažovala i francuske lobiste. Reč je o Žan-Davidu Levitu, bivšem diplomatskom savetniku francuskog predsednika Nikole Sarkozija, koji bi trebalo Kosovu da pomogne za prijem u UN. Levit je bio stalni predstavnik Francuske pri UN, kao i savetnik predsednika Žaka Širaka. Kod Sarkozija često je primao političare sa Kosova, a znao je i da uoči napada na Libiju često tamošnja dešavanja povezuje sa Srebrenicom.

Neki srpski zvaničnici, poput predsednika Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, imali su već priliku da se sretnu sa Trampom. U septembru prošle godine, Vučić je u Njujorku, gde je predvodio delegaciju Srbije na zasedanju Generalne skupštine UN, imao kratak susret sa američkim predsednikom na prijemu koji je ovaj organizovao za šefove država i vlada učesnike GS UN. Vučić je objasnio da je imao priliku da malo duže od ostalih lidera provede u društvu Trampa i da mu je uputio poziv da dođe u Srbiju. O politici, kako je preneo predsednik Srbije, vrlo kratko su razgovarali, ali je o Srbiji rekao sve što je želeo. I Dačić je svojevremeno iskoristio sednicu Saveta bezbednosti da bi prišao Trampu i rekao mu da su u Srbiji navijali za njega na predsedničkim izborima.

Pare nisu pitanje koje se postavlja, ukoliko imate jasno definisane ciljeve koje želite da postignete lobiranjem. Ono se u tom slučaju isplati, kaže Obrad Kesić, analitičar iz Vašingtona. „Ali, ako imate ad hok ciljeve, želite samo da se slikate ili to koristite za unutrašnju političku upotrebu, onda su cifre koje pominje Dačić previsoke. To možete mnogo efikasnije da postignete za mnogo manje para. Problem je što još nisam čuo da neko artikuliše šta je to što bi se želelo postići, osim što bi cilj bio doći do Trampa. A kada bih to znao, mogao bih da odgovorim na pitanje da li je to skupo”, kaže Kesić.

Kako objašnjava, političko lobiranje u SAD košta od 35.000 do 200.000–250.000 dolara mesečno, u zavisnosti od situacije u nekoj zemlji i ciljeva koji se žele postići. „Saudijska Arabija, na primer, troši oko pola miliona do 750.000 dolara mesečno na razne lobističke grupe. Ali  oni imaju širok spisak ciljeva koje žele da postignu”, kaže Kesić.

Srbija bi trebalo da koristi etničko lobiranje kao jednu od mogućnosti, odnosno da zajedno lobira sa jevrejskim i grčkim lobijem, pošto su to dva najmoćnija lobija na svetu koji kod Trampa ulaze bez problema, smatra Nenad Vasić, naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, autor nekoliko knjiga o lobiranju. Na pitanje da li bi oni hteli da zajedno lobiramo, Vasić objašnjava da je reč o državama koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, a takođe imaju interese koji su bliski našim.

„Zašto da ne napravimo taj sinergijski efekat u smislu združenog lobiranja, da iskoristimo njihove otvorene komunikacione kanale uticaja na američke državne zvaničnike u Stejt departmentu, Beloj kući, Senatu i Kongresu. Treba pronaći lobističke kuće koje su oni angažovali, pa možda i da podelimo finansijske troškove. Da nam oni izađu u susret, pa ćemo i mi njima”, objašnjava Vasić i ističe da je Dačićeva ideja dobra, jer od 194 države članice UN, čak 172 koriste usluge lobista u SAD. „Ministar je apsolutno u pravu da to moramo da uradimo, jer je važna vidljivost i prisutnost. To ne mogu da rade diplomate, pošto bi prema Ženevskim konvencijama to bilo mešanje u unutrašnje stvari zemlje prijema. Ali zato lobisti nadomešćuju tu mogućnost”, objašnjava Vasić.

Kesić, takođe, napominje da je moguće zajedničko lobiranje i kao primer navodi Republiku Srpsku, koja već pet-šest godina radi sa jevrejskom zajednicom u SAD. Kako kaže, neki uspeh je vidljiv u poslednje dve-tri godine.