DNK će otkrivati i lik ubice

Čak i kada se ne zna čiji je DNK u pitanju, njegovim čuvanjem moguće je naknadno dokazati zločin, kada se dođe do osumnjičenog. U SAD se pomoću ove metode rešavaju i zločini izvršeni pre više decenija, posebno kada je reč o ubistvima i silovanjima, slučajevima u kojima je sačuvan uzorak krvi ili sperme. Tako je nedavno identifikovan osumnjičeni za niz ubistava i silovanja izvršenih u Kaliforniji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, kojeg su mediji nazvali Golden stejt kiler.

Ali, da li će jednog dana biti moguće iz DNK zapisa „izvući” lik osumnjičenog ili žrtve ako su u pitanju posmrtni ostaci nepoznate osobe? Sudski veštak za forenzičku genetiku Dušan Keckarević, rukovodilac Centra za forenzičku i primenjenu molekularnu genetiku Biološkog fakulteta u Beogradu, ubeđen je da – hoće.

– Verujem da će naučnici biti u mogućnosti da iz DNK izvuku lik, skoro identičan izgledu te osobe. Kažem skoro identičan jer osim genetike na lik svakog od nas utiču i spoljašni faktori – kaže Keckarević.

On objašnjava da je reč o forenzičkoj fenotipizaciji. Fenotip opisuje „lik”, odnosno „spoljne karakteristike”. Ova mogućnost nije samo naučna fantastika, uveliko se radi na dobijanju lika iz DNK, obavljeni su i neki eksperimenti. Daleko od toga da bi se na osnovu tih prvih dobijenih likova neko mogao identifikovati, ali – u najgrubljim, osnovnim crtama, dobijeni izgled lica podseća na osobu o kojoj se radi. U jednoj dokumentarnoj emisiji, na osnovu dlake kose autorke, rekonstruisan je njen lik koji podseća na nju. 

– U istraživanjima u ovom pravcu najbolje rezultate su postigli naučnici s Univerziteta u Roterdamu – kaže Keckarević.

On napominje da je za forenzičku fenotipizaciju neophodan čist, jedinstven, trag osobe čiji se identitet utvrđuje. Najbolji takvi biološki tragovi za analizu su krv i sperma, a jedinstven trag znači da pripada jednoj osobi, odnosno da nije došlo do mešanja bioloških tragova više ljudi.

Već danas je moguće mnogo toga „izvući” iz genetskog zapisa pronađenog na mestu zločina. Na primer, moguće je utvrditi boju očiju osobe čiji se identitet utvrđuje, „izvornu” boju kose ili kojoj rasi pripada. Svi ovi podaci mogu suziti krug osumnjičenih.

Osim toga, moguće je odrediti iz kog dela sveta je osoba za kojom se traga. U praksi se dešavalo da se prilikom istrage ubistva u Velikoj Britaniji na osnovu DNK utvrdi da je mogući izvršilac iz istočne Evrope, što je uz druge policijske metode istragu odvelo do osumnjičenog iz Poljske.

Ma kako neverovatno zvučalo da će na osnovu biološkog traga, nastalog makar i samo dodirom nekog predmeta, jednog dana biti moguće rekonstruisati lik te osobe, treba imati na umu da bi pre nekoliko decenija i DNK analiza, kakva je danas, zvučala kao naučna fantastika. Ko je mogao pretpostaviti da će Golden stejt kiler biti identifikovan pomoću ovakve metode? 

I to ne na osnovu svog genetskog koda, jer ga nije bilo u registru, već na osnovu takozvane familijarne DNK. Forenzičari, pošto u bazama podataka nisu imali zapis osumnjičenog, došli su do jednog njegovog rođaka koji je imao probleme sa zakonom pa je bio registrovan u evidencijama, a koji je imao sličan DNK poput onog iz bioloških tragova sa mesta zločina. Ostalo je bilo na policiji, da među rodbinom potraži sumnjivu osobu, čija DNK se poklapa sa davno prikupljenim biološkim uzorcima.

Ako su forenzičari MUP-a Srbije prilikom uviđaja posle eksplozije na beogradskoj Autokomandi uspeli da izdvoje biološki trag osobe koja je, postavljajući eksplozivnu napravu, dodirivala vozilo, možda će to policiju odvesti do rasvetljavanja ove likvidacije. Ko zna, ukoliko se istraga oduži, možda će jednog dana iz prikupljene DNK dobiti i njen – lik.