Nije lako biti mlad u Srbiji

Pominjete i značaj studentske prakse kao važnog dela bolonjskog sistema?

Da, jedan od elemenata promena je ugrađivanje u studijske programe, ako tako nešto već ne postoji, obavezne stručne prakse. Rekla bih i to da nema dobre prakse ako nema dobrih partnera. Što znači da davalac prakse treba da ima vajdu od studenata koji kod njega dolaze, a i da studenti u realnim radnim uslovima zaista mogu da primene stečena školska znanja. To ne znači, samo po sebi, da je mesto prakse i buduće mesto zaposlenja, mada je i to moguće ako su poslodavci zadovoljni radom studenata.

Problem je u tome što se mnogi naši, i to dobri studenti, spremaju za poslodavce – daleko od Srbije...

Mislim da je to pojednostavljeno gledanje. Naravno da govorimo o dobrim studentima, ali pre bih rekla da je to najagilniji deo studentske populacije koji se opredeljuje za takav potez, pa i da je sve to u vezi s neadekvatnim tržištem rada u Srbiji. Jer duboko verujem da vrlo mali broj studenata odlazi iz zemlje bezuslovno: oni donose takvu odluku zato što ne mogu da realizuju svoje ambicije i planove ovde. I jedini način da se taj odlazak zaustavi jeste da stvorimo bolji ambijent, a pre svega bolje tržište rada u našoj zemlji.

Jedna od primedbi koja se odnosi na naše visoko školstvo je i neujednačenost kvaliteta studija i kadrova koji izlaze s naših što državnih, što privatnih univerziteta. Pri tom se zbog onih najlošijih nepoverenje iskazuje i prema boljima. Ko je zadužen da to šarenilo kvaliteta ujednači?

Nadležna institucija je prethodna Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta, a sada, po novom zakonu, to je Nacionalno akreditaciono telo. Akreditacija fakulteta i studijskih programa je formalna potvrda da je obezbeđen određeni minimalni kvalitet za izvođenje nastave. Naravno, fakulteti i univerziteti se kod nas razlikuju po kvalitetu, ali i u drugim zemljama imate visoko obrazovanje različitih nivoa. Zato u mnogima od njih postoje interna rangiranja studijskih programa, na osnovu odgovarajućih indikatora. To je nešto o čemu se razmišlja i u Srbiji.

Da li je to kod nas moguće?

Moguće je, ali se postavlja pitanje šta bismo time postigli. Ako bismo samo podstakli međusobnu surevnjivost, to ne bi vodilo ničemu. Srbija je mala zemlja i smatram da je važno da na nacionalnom nivou imamo dobru saradnju između univerziteta i fakulteta srodnih disciplina.

Ali rangiranje bi pojačalo borbu za kvalitet?

Na državi je da proceni da li će da pokrene takav program. Meni se čini, pošto rangiranje visokoškolskih institucija u svetu sve više preovlađuje, da i naše Ministarstvo prosvete razmišlja u tom pravcu. Mada moram da naglasim da s ovako skromnim sredstvima kojima visoko školstvo raspolaže nije nimalo lako podsticati tu vrstu pozitivne konkurencije.

S jednog od privatnih univerziteta zabeleženo je ovih dana i mišljenje da budžetska pozicija državnih fakulteta utiče na njihovu inertnost i sporost?

Ne bih se složila s takvom ocenom jer se sadašnjom uredbom o finansiranju visokoškolskih ustanova obezbeđuje njihovo samo delimično finansiranje. Ta sredstva su nedovoljna da fakulteti pokriju osnovne materijalne troškove (struja, grejanje itd.), uopšte ne ulazeći u potrebe nastave. Prema tome, budžetska sredstva ni na koji način ne pokrivaju sveukupne troškove fakulteta. Taj iznos je negde veći, negde manji, ali sredstva nigde nisu dovoljna. Prema tome, svi fakulteti su na tržištu, i državni i privatni, samo što privatni na tržištu zarađuju celokupna sredstva, a državni jedan deo. Zato je rukovođenje fakultetom i obezbeđivanje dovoljno sredstava za normalno izvođenje nastave i za nauku na fakultetima izuzetno zahtevan posao. Međutim, u celom svetu univerziteti su na tržištu i naša pozicija u tom pogledu nije posebna.

U obraćanju javnosti posle izbora na mesto rektora pominjali ste i akademsku čestitost. Da li ona može da doprinese jačanju etičkih vrednosti u društvu u celini?

Imajući u vidu njegovu izuzetno važnu ulogu u društvu, mislim da univerzitet mora svojim primerom da predvodi, a ključno za obezbeđivanje njegovog ugleda i integriteta je da se poštuju principi akademske čestitosti; da zaposleni u ovim ustanovama budu nosioci tih principa i da se studenti ulaskom u akademsku zajednicu uče, iako većina njih to zna, koji su to principi akademske čestitosti.

Da li se principi akademske čestitosti po nečemu razlikuju od ,,obične” čestitosti?

Nema razlike, jer razumemo dobro šta podrazumevamo pod čestitošću, ali ono što olakšava praćenje održavanja principa akademske čestitosti je transparentost u radu univerziteta i svake njene članice jer se time mnoge stvari demistifikuju. Javnost na taj način može potpuno otvoreno da prati šta se na univerzitetu dešava, a otvorenost je neizostavan elemenat demokratije u svakom društvu.

Govorili ste ovih dana i o značaju očuvanja autonomije univerziteta, mada, u nekim slučajevima, autonomija može da bude i izgovor za nezakonito ponašanje?

Demokratičnost jednog društva se meri i stepenom autonomije univerziteta. Autonomija podrazumeva da je univerzitet institucija odgovorna za ono što čini, da vlada sistemom upravljanja nastavom i naukom, i da kroz odgovoran rad može da opravda poverenje društva. Naravno da, kao i za sve institucije, postoje vidovi nadzora i kontrole u smislu monitoringa finansijskih sredstava i drugih aktivnosti. I naravno da autonomija ni na koji način ne može da opravda bilo kakvo neprimereno ponašanje ustanova i pojedinaca na univerzitetu, koji mora da raspolaže razvijenim mehanizmima uspešne borbe protiv negativnih pojava. Svi univerziteti u svetu se povremeno suočavaju s problemom obezbeđivanja normalnog rada i poštovanja utvrđenih pravila. Rekla bih i da su primeri neakademskog ponašanja na univerzitetima retki, ali da oni uvek donose veliku štetu instituciji zato što javnost očekuje da univerzitet radi besprekorno.

Šta biste, na kraju ovog razgovora, poručili novoj generaciji studenata koji će sesti u fakultetske klupe 1. oktobra, u trenutku kad vi budete preuzeli dužnost rektora?

Mislim da nije lako biti mlad u Srbiji u vremenu u kojem živimo. Ipak, ako ne budu vredno radili, neće moći efikasno i brzo da završe svoje studije, a sa završenim studijama mogućnosti zaposlenja su svakako mnogo veće nego kad diplome nema. Rekla bih i to da su naši studenti deo globalnog tržišta rada. Mi želimo da oni ostanu u našoj zemlji, ali ih ne možemo sputavati, oni će ići tamo gde im je najbolje, a jedino što mi moramo da činimo je da se potrudimo da i kod nas bude dobro.