Није лако бити млад у Србији

Помињете и значај студентске праксе као важног дела болоњског система?

Да, један од елемената промена је уграђивање у студијске програме, ако тако нешто већ не постоји, обавезне стручне праксе. Рекла бих и то да нема добре праксе ако нема добрих партнера. Што значи да давалац праксе треба да има вајду од студената који код њега долазе, а и да студенти у реалним радним условима заиста могу да примене стечена школска знања. То не значи, само по себи, да је место праксе и будуће место запослења, мада је и то могуће ако су послодавци задовољни радом студената.

Проблем је у томе што се многи наши, и то добри студенти, спремају за послодавце – далеко од Србије...

Мислим да је то поједностављено гледање. Наравно да говоримо о добрим студентима, али пре бих рекла да је то најагилнији део студентске популације који се опредељује за такав потез, па и да је све то у вези с неадекватним тржиштем рада у Србији. Јер дубоко верујем да врло мали број студената одлази из земље безусловно: они доносе такву одлуку зато што не могу да реализују своје амбиције и планове овде. И једини начин да се тај одлазак заустави јесте да створимо бољи амбијент, а пре свега боље тржиште рада у нашој земљи.

Једна од примедби која се односи на наше високо школство је и неуједначеност квалитета студија и кадрова који излазе с наших што државних, што приватних универзитета. При том се због оних најлошијих неповерење исказује и према бољима. Ко је задужен да то шаренило квалитета уједначи?

Надлежна институција је претходна Комисија за акредитацију и проверу квалитета, а сада, по новом закону, то је Национално акредитационо тело. Акредитација факултета и студијских програма је формална потврда да је обезбеђен одређени минимални квалитет за извођење наставе. Наравно, факултети и универзитети се код нас разликују по квалитету, али и у другим земљама имате високо образовање различитих нивоа. Зато у многима од њих постоје интерна рангирања студијских програма, на основу одговарајућих индикатора. То је нешто о чему се размишља и у Србији.

Да ли је то код нас могуће?

Могуће је, али се поставља питање шта бисмо тиме постигли. Ако бисмо само подстакли међусобну суревњивост, то не би водило ничему. Србија је мала земља и сматрам да је важно да на националном нивоу имамо добру сарадњу између универзитета и факултета сродних дисциплина.

Али рангирање би појачало борбу за квалитет?

На држави је да процени да ли ће да покрене такав програм. Мени се чини, пошто рангирање високошколских институција у свету све више преовлађује, да и наше Министарство просвете размишља у том правцу. Мада морам да нагласим да с овако скромним средствима којима високо школство располаже није нимало лако подстицати ту врсту позитивне конкуренције.

С једног од приватних универзитета забележено је ових дана и мишљење да буџетска позиција државних факултета утиче на њихову инертност и спорост?

Не бих се сложила с таквом оценом јер се садашњом уредбом о финансирању високошколских установа обезбеђује њихово само делимично финансирање. Та средства су недовољна да факултети покрију основне материјалне трошкове (струја, грејање итд.), уопште не улазећи у потребе наставе. Према томе, буџетска средства ни на који начин не покривају свеукупне трошкове факултета. Тај износ је негде већи, негде мањи, али средства нигде нису довољна. Према томе, сви факултети су на тржишту, и државни и приватни, само што приватни на тржишту зарађују целокупна средства, а државни један део. Зато је руковођење факултетом и обезбеђивање довољно средстава за нормално извођење наставе и за науку на факултетима изузетно захтеван посао. Међутим, у целом свету универзитети су на тржишту и наша позиција у том погледу није посебна.

У обраћању јавности после избора на место ректора помињали сте и академску честитост. Да ли она може да допринесе јачању етичких вредности у друштву у целини?

Имајући у виду његову изузетно важну улогу у друштву, мислим да универзитет мора својим примером да предводи, а кључно за обезбеђивање његовог угледа и интегритета је да се поштују принципи академске честитости; да запослени у овим установама буду носиоци тих принципа и да се студенти уласком у академску заједницу уче, иако већина њих то зна, који су то принципи академске честитости.

Да ли се принципи академске честитости по нечему разликују од ,,обичне” честитости?

Нема разлике, јер разумемо добро шта подразумевамо под честитошћу, али оно што олакшава праћење одржавања принципа академске честитости је транспарентост у раду универзитета и сваке њене чланице јер се тиме многе ствари демистификују. Јавност на тај начин може потпуно отворено да прати шта се на универзитету дешава, а отвореност је неизоставан елеменат демократије у сваком друштву.

Говорили сте ових дана и о значају очувања аутономије универзитета, мада, у неким случајевима, аутономија може да буде и изговор за незаконито понашање?

Демократичност једног друштва се мери и степеном аутономије универзитета. Аутономија подразумева да је универзитет институција одговорна за оно што чини, да влада системом управљања наставом и науком, и да кроз одговоран рад може да оправда поверење друштва. Наравно да, као и за све институције, постоје видови надзора и контроле у смислу мониторинга финансијских средстава и других активности. И наравно да аутономија ни на који начин не може да оправда било какво непримерено понашање установа и појединаца на универзитету, који мора да располаже развијеним механизмима успешне борбе против негативних појава. Сви универзитети у свету се повремено суочавају с проблемом обезбеђивања нормалног рада и поштовања утврђених правила. Рекла бих и да су примери неакадемског понашања на универзитетима ретки, али да они увек доносе велику штету институцији зато што јавност очекује да универзитет ради беспрекорно.

Шта бисте, на крају овог разговора, поручили новој генерацији студената који ће сести у факултетске клупе 1. октобра, у тренутку кад ви будете преузели дужност ректора?

Мислим да није лако бити млад у Србији у времену у којем живимо. Ипак, ако не буду вредно радили, неће моћи ефикасно и брзо да заврше своје студије, а са завршеним студијама могућности запослења су свакако много веће него кад дипломе нема. Рекла бих и то да су наши студенти део глобалног тржишта рада. Ми желимо да они остану у нашој земљи, али их не можемо спутавати, они ће ићи тамо где им је најбоље, а једино што ми морамо да чинимо је да се потрудимо да и код нас буде добро.