Obala snova

Svetlucava pučina po kojoj se belasaju čamci i lađe. Modra dubina u koju uranjaju hridi obrasle drvećem, žbunjem i divljim cvećem. Mirisi limunova, lavande i borova. Živopisna naselja razbacana po brdima spuštaju se stepenasto ka moru, ka pristaništima i retkim plažama u skrivenim uvalama. Veličanstven pogled sa svake deonice puta od Napulja do Amalfija.

I hiljade vozila koja su potpuno zakrčila saobraćaj.

Italijanske porodice i poslovni ljudi u svojim automobilima, turisti u autobusima i kombijima, svi nestrpljivi da stignu na odredište, ali put je uzan i prepun krivina, pa kolona odmiče veoma sporo. Toliko sporo da je putnica izašla iz kola, ušla u jedan od usputnih restorana, obavila šta je imala, i bez ikakvog napora se vratila na svoje mesto stotinak metara dalje, koliko je za tih desetak minuta vozač odmakao.

Tako izgleda putovanje Amalfijskom obalom u turističkoj sezoni i za vreme praznika. Doduše, reklo bi se da je za posetu Italiji uvek sezona, bilo o kojem području ove gotovo nepristojno lepe i zanimljive zemlje da je reč. Priroda, arhitektura, istorija, umetnost, dizajn, hrana – sve je to toliko očaravajuće, naročito obasjano zlatnim suncem juga, da je i najtvrđi mrgud spreman da plati cenu, odnosno da odustane od zvocanja i posveti se uživanju u predelima kroz koje prolazi.

Nezaboravni Amalfi

Najveći grad na obali je i sam vredan posete. Amalfi, nekadašnja pomorska sila – sve do prvih decenija 12. veka, kad je potpao pod vlast napuljskog kralja – u istoriji moreplovstva je poznat po najstarijem pomorskom kodeksu (Tavole amalfitane) koji je ovde sačinjen, a u svetu umetnosti po nekoliko veličanstvenih i dobro očuvanih građevina, kao što je rimokatolička katedrala iz 9. veka na centralnom trgu, donekle sabijena između susednih zdanja. Njena neobična i za Italiju sasvim netipična fasada sa geometrijskim ukrasima i lukovima mavarskog stila   u potpunosti je obnovljena krajem 19. veka, nakon što se originalna urušila.

Do katedrale vode stepenice savršene za „selfi”, ali teško je naći slobodno mesto za fotografisanje, a kamoli za sedenje, što bi većina posetilaca najradije učinila. Naokolo su uličice sa mnoštvom radnji, restorana i turističkih atrakcija, poput još dva bisera neimarstva u mavarskom stilu, iz ranog 13. veka: samostana sa 120 natkriljenih stubova  u unutrašnjem dvorištu i vile Rufolo sa kaskadnim baštama i terasama koje se nadnose nad morem. Pa Muzej papira, Muzej korala, Pomorski muzej, stara odbrambena kula, bašta limunova...

Malo dalje od grada je i nekoliko savršenih mesta za ljubitelje prirode i planinarenja. Peške se stiže do Terase beskraja – vidikovca bez premca, čamcem do Smaragdne pećine ili majušnog arhipelaga Galos, dok je do čuvene plaže u Pozitanu najbolje otići  motornim vozilom.

Postoji gradska plaža i u samom Amalfiju, ima tu i plivača preko leta, ali je više onih koji se sunčaju, jer je kupalište odmah uz luku, a najviše onih sa fotoaparatima. Svaki snimak je nezaboravan.

Dva lica Napulja

Izraz „Videti Napulj i umreti” nastao je veoma davno, i mada ga neki pripisuju Geteu, kome se ovaj grad izuzetno svideo, ipak je dosta stariji, i nastao je u Italiji, među južnjacima, koji su smatrali da ne postoji lepše mesto na svetu, pa kad njega posetiš, nema više ničeg vrednog obilaženja pod kapom nebeskom.

Mnogi se danas sa ovim ne bi, naravno, složili, ali je činjenica da u Napulju dosta toga privlači posetioce – postoji u kontinuitetu 28 vekova, ima 450 crkava i bogomolja i mnoštvo palata, tvrđava i vila iz raznih epoha, kao i najdužu žičaru na svetu. Stariji poštovaoci sporta ga znaju po Maradoni, koji je proslavio fudbalski tim Napoli na svetskom prvenstvu 1987, a mlađi ljubitelji književnosti po Eleni Ferante, autorki kultne napolitanske tetralogije koja počinje knjigom „Moja genijalna prijateljica”.

Mesta opisana u pomenutom serijalu, na kojima su Lenu i Lila kalile svoje drugarstvo i proživljavale najvažnije trenutke života nisu, međutim, ista ona koja se preporučuju u turističkim bedekerima. Jer, Napulj ima dva lica. Jedno pokazuje strancima koji dolaze da se dive istorijskim zgradama, poput tvrđave Kastel nuovo, da istražuju bogatstvo Arheološkog muzeja ili da uživaju u izvrsnoj napolitanskoj hrani, a drugo je ono koje viđaju svakodnevno siromašni žitelji: oronule fasade, memljiva dvorišta, otpacima zatrpane lučke uličice i neugledni lokali u kojima se sastaju pripadnici napolitanske mafije, odnosno Kamore.

Putnici istraživačkog duha bi trebalo da vide oba. A onda da se popnu do vulkanskog grotla Vezuva (neaktivnog mada ne i sasvim ugašenog) i kasnije spuste do Pompeje – nekadašnjeg omiljenog letovališta elite Rimskog carstva – koju je lava tog istog vulkana u jednom trenu 79. godine okamenila i sačuvala za večnost.

Doduše, čini se da je večnost potrebna i da se dočeka red na ulazu u ovo čuveno arheološko nalazište i obiđu sve zanimljivosti preporučene u vodiču.

Među limunovima Sorenta

Svaki iskreni putopisac se trudi da zabeleži sopstvena iskustva jednako kao što želi da proveri zapise svojih prethodnika, a ovome su glavni utisak iz Sorenta – limunovi. Naime, Sorento (misli se na grad, ne na automobil) poznat je po uzgajanju limuna čiji plodovi dostižu zaista džinovske razmere. Teško je odoleti da iz neke od mnogobrojnih korpi poslaganih duž ulica ne uzmete jedan od njih u ruke i slikate se, ali onda rizikujete (opravdani!) gnev prodavaca i čitave salve uvreda i psovki na račun neuviđavnih stranih turista.

„Idiote, zar ne vidiš da piše da je zabranjeno dirati robu!”, izvika se piljar na zbunjenog i postiđenog mladića, koji je poželeo fotografiju svoje devojke sa po jednim limunom u svakoj ruci... pored njenog poprsja.

Sve u Sorentu miriše na limun, izgleda kao limun i ima ukus limuna: piće (liker zvani limunčino), bombone, kolači, sladoled (izvrstan), sapuni, sveće, zanatski izrađeno posuđe, suveniri u obliku magneta, igračke, delovi odeće...

I tako jadni turista zaboravi na ono ostalo što je zapravo nameravao da poseti i vidi, a ima toga dosta. Na kraju mu se ureže u sećanje upečatljiva panorama samog grada  koji se uzdiže na brdu iznad Napuljskog zaliva, i užurbana luka iz koje će otploviti do Iskije ili Kaprija.

Kapri – lepota i luksuz

Izvikano „rajsko ostrvo” još od doba drevnih Rimljana bilo je mesto izgnanstva jednih, a uživanja drugih državnika i vojskovođa, a pre toga sastajalište ribolovaca i stanište koza. Nakon što su u 19. veku njegov šarm (ponovo) otkrili engleski i nemački posetioci, postalo je omiljeno stecište raznih umetnika, ali i mnogobrojnih radoznalaca sa svih strana sveta, pa su one glavne vrednosti zbog kojih su ljudi od davnina dolazili na Kapri – mir, tišina, miris raznovrsnog ukrasnog, lekovitog i začinskog bilja, odmor u hladu drveća, uz cvrčke i pesmu ptica – odavno nestale. Zamenili su ih luksuzni hoteli i restorani, skupe prodavnice firmirane robe, brižljivo negovani parkovi...

U jedinstvene prirodne lepote ostrva spadaju i neobične stene, faraljoni, koji izviruju iz mora i vide se na svim razglednicama sa Kaprija, takoreći su njegov znak raspoznavanja, i Plava pećina, najlepša od mnogih kojima obiluje ovaj komad kopna u Tirenskom moru.

Od luke do centra grada vozi uspinjača za svega nekoliko minuta, ali gužve su tolike da je u jeku sezone potrebno i do sat vremena. Najlepši vidikovac je iz vile Jovis, na samom vrhu ostrva, odakle je Tiberije nadzirao more. Do nje se dolazi peške, šetnja je pomalo naporna ali vredi svakog koraka – pod uslovom da u međuvremenu niste zakasnili na žičaru i izgubili unapred rezervisano mesto na brodu za povratak.

Noćenje na Kapriju preporučuje se samo onima zaista dubokog džepa ili veoma veoma debelog novčanika.