Živim svoj američki san

Živim svoj američki san, kaže Milica Zec koja godinama unazad zaista živi svoj američki san, ali svaku priliku koristi da se vrati u rodni Beograd. Proteklih dana ova darovita umetnica koja je izborila svoje mesto u američkom filmskom svetu boravila je u Beogradu, a u razgovoru za „Politiku” pričala je o svojim planovima, očekivanjima, iskustvima, nagradama…

Milica Zec živi i stvara na relaciji Njujork – Los Anđeles, a drži predavanja na univerzitetima i filmskim festivalima širom sveta. Diplomirala je montažu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2006. godine dobivši nagradu „Vorkapić” za najboljeg studenta generacije i neposredno posle toga otisnula se preko okeana, u potrazi za filmskim izazovima.

– Želja da se bavim filmom oduvek je bio moj san koji me je i odveo u veliki nepoznati svet. Budući da sam rođena u umetničkoj porodici, odrastala sam u pozorištu, okružena dijalozima, replikama, scenama... Sasvim prirodno mi je bilo da se bavim nekom vrstom pričanja priče, ali i da se potvrdim kao umetnik. Otišla sam u Ameriku najpre kod drugarice i prvih deset godina živela u Njujorku. Od toga devet godina sarađivala sam sa Marinom Abramović radeći na njenim video-radovima, posebno na projektu „Umetnik je prisutan”, priča Milica Zec koja je sarađujući sa Marinom Abramović prošla i njen „Abramović metod”, ali i spoznala sebe, otkrivši nove nepoznate slojeve ljudske ličnosti, odnosno zakoračila u magični svet umetnosti.

Marinin metod, priča Milica Zec, sastoji se od različitih vežbi, jedna od njih je i razdvajanje i prebrojavanje zrna pirinča i sočiva. I dok ih prebrojavaš unedogled jednostavno prestaješ da razmišljaš i tako uploviš u novi nivo svesti, a da toga nisi ni svestan...

Paralelno sa istraživanjem osobenog sveta Marine Abramović Milica Zec radila je montažu na brojim dokumentarnim i igranim filmovima, muzičkim spotovima. U međuvremenu htela je da se potvrdi i na polju režije, najpre se ogledala u svetu kratke forme. Radila je, kako kaže, promotivne filmove, a onda je došao i trenutak kada je napravila prvi projekat virtuelne realnosti „Džin” inspirisan pričama o bombardovanju Srbije.

– Najpre sam imala ideju da radim kratkometražni film „Džin”, ali sam u međuvremenu promenila formu. Izabrala sam da to bude američka porodica koja se krije u svom podrumu, ali vreme i lokacija nisu precizni. U filmu se ne govori koje su rase akteri moje priče, bitno je stanje kroz koje porodica prolazi. U fokusu je bio mladi bračni par sa šestogodišnjom devojčicom koji čuju zvuke bombi. Vi ste tu sa njima jer ste u virtuelnoj stvarnosti, ali nećete detetu da kažete da je to bombardovanje već da je došao džin koji ruši zgrade. Moja želja je bila da proverim kako reaguju ljudi koji nikada nisu bili u sličnoj situaciji. Njihovo reagovanje bilo je emotivno i burno, posebno su osetljivi bili roditelji, izlazili su iz podruma uplakani i spontano pričali da razumeju šta se desilo tamo tačno daleko, priča naša sagovornica.

Milica Zec iza sebe ima i mnoge druge zanimljive projekte, među njima i najnovije ostvarenje pod nazivom „Drvo”, film o ekološkoj ugroženosti planete. „Drvo” je viđeno i prikazuje se diljem planete, ali i nagrađeno prestižnim svetskim nagradama za filmove virtuelne realnosti: najznačajnija je američka Limijer, zatim Vebi nagrada, a najnovija u nizu je na festivalu dokumentarnih filmova u Torontu. I dok smo se pozdravljali sa ovom srpskom umetnicom sa željom da nas uskoro ponovo poseti spontano nam je rekla: „Njujork je pun energije, idealan je dok si mlad da upiješ svu tu kulturu, ceo svet je tu. Ponesete te taj talas da osvajaš sve umetnosti, Amerika ti pruža maksimum, ali isto tako crpi i troši mnogo energije. Los Anđeles ima svoju priču isto tako punu neotkrivenih i ponuđenih šansi, ali je svaki boravak u Beogradu dragocen”.