Izazovi obnove Narodnog muzeja
Od 1903, kada je izgrađeno, pa do danas, osim što je promenilo nekoliko namena pre nego što je finalno ugostilo Narodni muzej, zdanje na Trgu republike – od pre dve nedelje ponosno opet puno publike – dograđivano je i rekonstruisano pet puta. Nakon ovog poslednjeg poduhvata trebalo bi da budemo mirni barem trideset godina, kaže Aleksandra Šević, arhitekta konzervator, viši stručni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Ova institucija bila je uključena u komplikovan deo posla obnove fasade i enterijera budući da je sam objekat kategorisan kao spomenik kulture od velikog značaja, a nalazi se i u području oko Knez Mihailove ulice, koje ima status celine od izuzetnog značaja. Ona lično vršila je nadzor nad izvođenjem radova, u čemu je sarađivala sa koleginicom Ksenijom Ćirić, istoričarkom umetnosti, višim stručnim saradnikom Zavoda.
Osim što su izazov tokom kojeg ne bi trebalo povrediti zatečeno stanje, ali ga je potrebno unaprediti i vratiti ono što nedostaje, ovako obimne aktivnosti uvek nešto novo otkriju stručnjacima. Tako je bilo i u ovom slučaju, o čemu nam dalje priča naša sagovornica.
– Korišćene su brojne metode, od analize arhivskih fotografija, do savremenog ispitivanja materijala. Tokom izrade projekta mogli smo da sagledamo sve detalje fasade, posebno njenog centralnog dela, dok smo tokom izvođenja došli do interesantnih saznanja u vezi sa njenim bočnim delovima i ustanovili tačnu hronologiju dešavanja. Zaključili smo, tako, da su prilikom jedne od obnova, one posleratne, specijalne keramičke pločice koje su bile postavljene na fasadi koja gleda na ulicu Laze Pačua prebačene delimično na centralni deo, kako bi se sa te strane sve ujednačilo. Delići koji su ostali bili su nam sada putokaz za to kako pristupiti njima, ali rešiti i neke druge elemente. Posebno zahtevne bile su ženske glave koje se nalaze levo i desno u odnosu na prozore jer imaju neobičnu površinsku strukturu. Canovane su, a to je jedna vrsta češljanja veštačkog kamena dok je još dovoljno mokar, to je trebalo ponovo izvesti. Osim toga, bakarni detalji krova bili su posebna komplikacija – objašnjava Aleksandra Šević, prelazeći potom na unutrašnjost.
– Specifična poteškoća u tom smislu bila je činjenica da su sva umetnička dela za vreme radova bila u muzeju. Tako smo se selili po etažama, radilo se parcijalno i sa više nego velikom opreznošću. Najteže je bilo tehnološki unaprediti objekat koji ima istorijski značajan enterijer, veština je bila intervenisati što manje, a opet u duhu stila, epohe i skupih tehnika koje su prvobitno korišćene, pri čemu unutrašnja dekorativnost ne bi smela da ugrozi primarnost postavke. Najzahtevnije je bilo stepenište koje je sada prvi put dostupno publici, ono koje gleda na Trg republike, tu smo se suočili sa celim jednim zidom koji je bio srušen i koji je bio obnovljen, ali bez originalne dekoracije, a problem je bio nedostatak podataka o osvetljenju. Sve smo, čini mi se, uspešno rešili.
Jedan od najzanimljivijih momenata u vezi je sa nekadašnjom šalter salom, a sadašnjim prostorom namenjenim multimediji. Otkriveno je šest metalnih stubova, bečke proizvodnje s početka prošlog veka, koji se prostiru od poda do plafona i koji su bili pozlaćeni.
– Budući da su i u zatečenom stanju veoma upečatljivi, odlučili smo se da ih konzerviramo i ostavimo takve kakvi jesu, između ostalog i zato što u tom prostoru, osim njih, ne postoje drugi elementi nekadašnjeg enterijera, pa i kada bi bili vraćeni u prvobitno stanje to ne bi pomoglo sticanju utiska kako je ta sala davno izgledala. Oni su sada zastakljeni i dekorativno osvetljeni i sami po sebi su eksponati – zaključuje Aleksandra Šević.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
