Изазови обнове Народног музеја
Од 1903, када је изграђено, па до данас, осим што је променило неколико намена пре него што је финално угостило Народни музеј, здање на Тргу републике – од пре две недеље поносно опет пуно публике – дограђивано је и реконструисано пет пута. Након овог последњег подухвата требало би да будемо мирни барем тридесет година, каже Александра Шевић, архитекта конзерватор, виши стручни сарадник Завода за заштиту споменика културе града Београда. Ова институција била је укључена у компликован део посла обнове фасаде и ентеријера будући да је сам објекат категорисан као споменик културе од великог значаја, а налази се и у подручју око Кнез Михаилове улице, које има статус целине од изузетног значаја. Она лично вршила је надзор над извођењем радова, у чему је сарађивала са колегиницом Ксенијом Ћирић, историчарком уметности, вишим стручним сарадником Завода.
Осим што су изазов током којег не би требало повредити затечено стање, али га је потребно унапредити и вратити оно што недостаје, овако обимне активности увек нешто ново открију стручњацима. Тако је било и у овом случају, о чему нам даље прича наша саговорница.
– Коришћене су бројне методе, од анализе архивских фотографија, до савременог испитивања материјала. Током израде пројекта могли смо да сагледамо све детаље фасаде, посебно њеног централног дела, док смо током извођења дошли до интересантних сазнања у вези са њеним бочним деловима и установили тачну хронологију дешавања. Закључили смо, тако, да су приликом једне од обнова, оне послератне, специјалне керамичке плочице које су биле постављене на фасади која гледа на улицу Лазе Пачуа пребачене делимично на централни део, како би се са те стране све уједначило. Делићи који су остали били су нам сада путоказ за то како приступити њима, али решити и неке друге елементе. Посебно захтевне биле су женске главе које се налазе лево и десно у односу на прозоре јер имају необичну површинску структуру. Цановане су, а то је једна врста чешљања вештачког камена док је још довољно мокар, то је требало поново извести. Осим тога, бакарни детаљи крова били су посебна компликација – објашњава Александра Шевић, прелазећи потом на унутрашњост.
– Специфична потешкоћа у том смислу била је чињеница да су сва уметничка дела за време радова била у музеју. Тако смо се селили по етажама, радило се парцијално и са више него великом опрезношћу. Најтеже је било технолошки унапредити објекат који има историјски значајан ентеријер, вештина је била интервенисати што мање, а опет у духу стила, епохе и скупих техника које су првобитно коришћене, при чему унутрашња декоративност не би смела да угрози примарност поставке. Најзахтевније је било степениште које је сада први пут доступно публици, оно које гледа на Трг републике, ту смо се суочили са целим једним зидом који је био срушен и који је био обновљен, али без оригиналне декорације, а проблем је био недостатак података о осветљењу. Све смо, чини ми се, успешно решили.
Један од најзанимљивијих момената у вези је са некадашњом шалтер салом, а садашњим простором намењеним мултимедији. Откривено је шест металних стубова, бечке производње с почетка прошлог века, који се простиру од пода до плафона и који су били позлаћени.
– Будући да су и у затеченом стању веома упечатљиви, одлучили смо се да их конзервирамо и оставимо такве какви јесу, између осталог и зато што у том простору, осим њих, не постоје други елементи некадашњег ентеријера, па и када би били враћени у првобитно стање то не би помогло стицању утиска како је та сала давно изгледала. Они су сада застакљени и декоративно осветљени и сами по себи су експонати – закључује Александра Шевић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
