Nikaragva opet pred građanskim ratom

Truhiljo je pozvao vladu Nikaragve da se vrati pregovorima sa opozicijom, a komentarišući mogućnost američke vojne invazije na Nikaragvu rekao je da će „SAD uraditi sve što je moguće da se Nikaragva vrati demokratiji”. List „Prensa” je preneo njegove reči da se „sve varijante rešavanja krize razmatraju”, ali „u ovom trenutku vojna opcija ne.”

Kritičari Orteginog režima tvrde da on pokušava da uspostavi diktaturu sličnu Somozinoj, koji je pod nadzorom SAD vladao Nikaragvom od 1936. do 1979. godine. Elemenata za optužbe da Nikaragvom vlada čvrstom rukom i da će dostići Somozino bogatstvo ima, ali je Ortega na sasvim suprotnom političkom spektru: revolucionar, marksista, sovjetski miljenik i Kastrov učenik. Kao jedan od komandanata levičarske gerile Nacionalnog sandinističkog oslobodilačkog fronta, Ortega je učestvovao u svrgavanju familije Somoza, čije je bogatstvo u trenutku pada s vlasti procenjeno na milijardu i po dolara.

Sedmoro dece bračnog para Ortega zauzimaju ključna mesta u politici, privredi i medijima. Familija Ortega je uspela da, uz pomoć velikih firmi, primene ugovora o slobodnoj trgovini između Centralne Amerike i Dominikanske Republike i snažne finansijske pomoći Venecuele, finansira brojne finansijske programe za siromašne, čime je stopu siromaštva između 2009. i 2014. godine smanjila sa 42 procenta na 30. Pošto je preuzeo vlast 2007. godine, Ortega je naredio nacionalizaciju ključnih sektora zemlje i ograničenje stranih investicija. Ekonomija Nikaragve je dvostruko porasla u odnosu na prosek Latinske Amerike, ali je to još uvek daleko od udobnog života za sve stanovnike.

Ključno pitanje tromesečnih demonstracija jeste da li će Ortega pristati na zahteve za prevremene predsedničke izbore, jer njegov sadašnji mandat traje do 2021. Ako odbije, sve su prilike da bi nasilje moglo da eskalira. Proteste su započeli studenti 12. aprila, a potom su se pridružile i druge grupe ljudi nezadovoljne reformom socijalnog osiguranja, što je trebalo da obezbedi povećanje doprinosa i smanji fiskalni deficit. Od tih reformi je Ortega odustao, ali demonstracije nisu prestale.

Iako zapadni mediji izveštavaju da su na ulicama Managve nezadovoljni demonstranti koji zahtevaju bolje uslove za sve stanovnike, mediji država koje podržavaju Ortegin otpor namerama SAD da instalira ljude koji će preuzeti vlast i voditi drugačiju politiku – tvrde da se ponavlja scenario iz osamdesetih godina prošlog veka, kada su SAD naoružale opoziciju. Oni smatraju da danas u Nikaragvi nije na sceni revolucija protiv vlade, nego kontrarevolucija koju podržavaju SAD.

Za učešće u organizovanju „kontraša”, pobunjenika u Nikaragvi čiji su najveći deo činili činili borci bivših Somozinih snaga, osamdesetih godina prošlog veka vezuje se Srbiji poznato ime Vilijama Vokera, koji je kao šef misije OEBS-a „otkrivanjem” slučaja „Račak” obezbedio povod za bombardovanje SR Jugoslavije.

Voker je u vreme građanskog rata u Hondurasu, od 1988. do 1992. godine, obavljao dužnost zamenika šefa misije ambasade SAD. Mediji su njegovo ime doveli u vezu sa zataškavanjem ubistva šest jezuitskih sveštenika, kuvarice i njene kćerke u Salvadoru novembra 1989. godine. Vlada SAD je slala finansijsku pomoć tamošnjoj vladi, a podržavali su i „odrede smrti” vojske Salvadora, koji su i u susednoj Nikaragvi ubili hiljade političkih protivnika, novinara, učitelja, kao i katoličkih aktivista. Između 1981. i 1990. stradalo je oko 60.000 ljudi.

SAD su zbog podrške režimu u Nikaragvi i vojnih i paravojnih akcija u toj zemlji pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu osuđene na isplatu odštete Managvi od 2,4 milijarde dolara, ali Vašington nikada nije isplatio tu sumu. Na glasanju u Generalnoj skupštini UN protiv te rezolucije su glasale tri države: SAD, Izrael i Salvador.