Никарагва опет пред грађанским ратом

Трухиљо је позвао владу Никарагве да се врати преговорима са опозицијом, а коментаришући могућност америчке војне инвазије на Никарагву рекао је да ће „САД урадити све што је могуће да се Никарагва врати демократији”. Лист „Пренса” је пренео његове речи да се „све варијанте решавања кризе разматрају”, али „у овом тренутку војна опција не.”

Критичари Ортегиног режима тврде да он покушава да успостави диктатуру сличну Сомозиној, који је под надзором САД владао Никарагвом од 1936. до 1979. године. Елемената за оптужбе да Никарагвом влада чврстом руком и да ће достићи Сомозино богатство има, али је Ортега на сасвим супротном политичком спектру: револуционар, марксиста, совјетски миљеник и Кастров ученик. Као један од команданата левичарске гериле Националног сандинистичког ослободилачког фронта, Ортега је учествовао у свргавању фамилије Сомоза, чије је богатство у тренутку пада с власти процењено на милијарду и по долара.

Седморо деце брачног пара Ортега заузимају кључна места у политици, привреди и медијима. Фамилија Ортега је успела да, уз помоћ великих фирми, примене уговора о слободној трговини између Централне Америке и Доминиканске Републике и снажне финансијске помоћи Венецуеле, финансира бројне финансијске програме за сиромашне, чиме је стопу сиромаштва између 2009. и 2014. године смањила са 42 процента на 30. Пошто је преузео власт 2007. године, Ортега је наредио национализацију кључних сектора земље и ограничење страних инвестиција. Економија Никарагве је двоструко порасла у односу на просек Латинске Америке, али је то још увек далеко од удобног живота за све становнике.

Кључно питање тромесечних демонстрација јесте да ли ће Ортега пристати на захтеве за превремене председничке изборе, јер његов садашњи мандат траје до 2021. Ако одбије, све су прилике да би насиље могло да ескалира. Протесте су започели студенти 12. априла, а потом су се придружиле и друге групе људи незадовољне реформом социјалног осигурања, што је требало да обезбеди повећање доприноса и смањи фискални дефицит. Од тих реформи је Ортега одустао, али демонстрације нису престале.

Иако западни медији извештавају да су на улицама Манагве незадовољни демонстранти који захтевају боље услове за све становнике, медији држава које подржавају Ортегин отпор намерама САД да инсталира људе који ће преузети власт и водити другачију политику – тврде да се понавља сценарио из осамдесетих година прошлог века, када су САД наоружале опозицију. Они сматрају да данас у Никарагви није на сцени револуција против владе, него контрареволуција коју подржавају САД.

За учешће у организовању „контраша”, побуњеника у Никарагви чији су највећи део чинили чинили борци бивших Сомозиних снага, осамдесетих година прошлог века везује се Србији познато име Вилијама Вокера, који је као шеф мисије ОЕБС-а „откривањем” случаја „Рачак” обезбедио повод за бомбардовање СР Југославије.

Вокер је у време грађанског рата у Хондурасу, од 1988. до 1992. године, обављао дужност заменика шефа мисије амбасаде САД. Медији су његово име довели у везу са заташкавањем убиства шест језуитских свештеника, куварице и њене кћерке у Салвадору новембра 1989. године. Влада САД је слала финансијску помоћ тамошњој влади, а подржавали су и „одреде смрти” војске Салвадора, који су и у суседној Никарагви убили хиљаде политичких противника, новинара, учитеља, као и католичких активиста. Између 1981. и 1990. страдало је око 60.000 људи.

САД су због подршке режиму у Никарагви и војних и паравојних акција у тој земљи пред Међународним судом правде у Хагу осуђене на исплату одштете Манагви од 2,4 милијарде долара, али Вашингтон никада није исплатио ту суму. На гласању у Генералној скупштини УН против те резолуције су гласале три државе: САД, Израел и Салвадор.