Džepnom operom do visoke umetnosti

Aktivna je i van scene, posvećena pedagogiji, ali i projektu „Jenejart” u kom pojam „džepna opera” dominira, s namerom da umetnost stigne i u manje sredine.

– Sada, posle više od dve decenije na sceni, imala sam veliku odgovornost kada sam odlučila da se vratim Mocartu. Ne znam koliko je poznato da je moja prva veća uloga na početku karijere bila Suzana, baš u Mocartovoj „Figarovoj ženidbi”. Kasnije sam otkrila da mi je Verdi odgovarao u potpunosti. Ponovni susret sa Mocartom nije bio lak. U junu mesecu pevala sam Madalenu u operi „Andre Šenije” u Beogradu, koja je veoma zahtevna i odmah posle te premijere počela sam da učim Dona Elviru iz „Don Đovanija”. Savladala sam je za dve nedelje. U Kombank dvorani bila sam sa kineskim kolegama, sa kojim sam još pre dve godine započela saradnju. U stvari njihova ideja je bila da uradimo ovo opersko delo. Kineska disciplina, posvećenost naših pevača i mladi reditelj Aleksandar Nikolić, koji se pokazao spretan da za kratko vreme uradi mnogo, doveli su do uspeha. Dve večeri zaredom sala je bila puna i to usred leta.

Da li ste kao Dona Elvira ponudili publici nešto novo?

Baš tako je bilo. Posetioci u dvorani mogli su da me vide u novom svetlu. Do sada sam pevala uglavnom opere sa tragičnim sižeom, a moja uloga je ovog puta komična i ispostavilo se da sam je dobro savladala. Elvira je bogatašica, ima sve, ali nikako ne može da pridobije ženskaroša Don Đovanija da bude njen. Ona je veoma napadna, ne bira sredstva da ga zavede i igra lažnu trudnicu, smatrajući da će trudnoćom pridobiti zavodnika. Ali Don Đovani još više beži, na kraju je raskrinkan zbog mnogih zlodela i strada. Elvira posle svega hladno poručuje da je sve što ga je snašlo i zaslužio.

Od kada sarađujete sa kineskim umetnicima?

Vanči Čang, sopran, jedna je od direktora organizacije GIPAC i u početku je pevala tradicionalnu kinesku muziku, međutim, danas nastupa u celom svetu pevajući operska dela koncertno. Kineski umetnici su veoma disciplinovali, nikakav problem nisu pravili i doprineli su skladnoj atmosferi. Oni inače nastupaju svuda po svetu i u Abu Dabiju, bili su u Crnoj Gori, Češkoj. Vole Srbiju i ovde im je sedište GIPAC-a za naš region, ali imaju ogranak u Bostonu. Cilj im je da povezuju narode širom sveta putem muzike.

Veoma ste se angažovali i u umetničkom udruženju „Jenejart”, nastojeći da poznate opere u skraćenoj verziji dovedete na gostovanja u unutrašnjost Srbije. Šta tačno znači izraz „džepna opera”?

Moja koleginica Jelena Vlahović, mecosopran, naš mladi Aleksandar Nikolić, reditelj, i ja činimo udruženje „Jenejart” sa ciljem da operu i klasičnu muziku dovedemo u najudaljenija mesta u Srbiji. I to smo uspeli tako što smo osmislili džepnu operu koja može da gostuje u bilo kom prostoru, bilo gde u unutrašnjosti na srpskom jeziku. To je siguran put ka razumevanju visoke kulture i umetnosti. Prva džepna predstava bila je „Seviljski berberin”, izvedena prošle godine u Vrnjačkoj Banji. Gostovali smo potom u Trsteniku, Lazarevcu i na nekim beogradskim lokacijama.

I kakvi su planovi za dalje projekte?

Organizovaćemo književne, likovne i druge manifestacije, majstorske kurseve, koncerte. U planu nam je da u Kulturnom centru u Parizu, naredne godine, izvedemo sa mladim umetnicima koncertnu verziju opere „Prištinska fontana”, francuskog kompozitora Roberta Disoa, ali ovde nije reč o aktuelnoj političkoj situaciji. Diso je na sopstveni tekst komponovao ovo delo sa srpskom istorijskom tematikom srednjeg veka. Ovo delo je izvedeno u Parizu 1934. koncertno. U narednoj sezoni u Narodnom pozorištu oprobaću se u operama „Manon Lesko” i „Magbet”.