Џепном опером до високе уметности

Активна је и ван сцене, посвећена педагогији, али и пројекту „Јенејарт” у ком појам „џепна опера” доминира, с намером да уметност стигне и у мање средине.

– Сада, после више од две деценије на сцени, имала сам велику одговорност када сам одлучила да се вратим Моцарту. Не знам колико је познато да је моја прва већа улога на почетку каријере била Сузана, баш у Моцартовој „Фигаровој женидби”. Касније сам открила да ми је Верди одговарао у потпуности. Поновни сусрет са Моцартом није био лак. У јуну месецу певала сам Мадалену у опери „Андре Шеније” у Београду, која је веома захтевна и одмах после те премијере почела сам да учим Дона Елвиру из „Дон Ђованија”. Савладала сам је за две недеље. У Комбанк дворани била сам са кинеским колегама, са којим сам још пре две године започела сарадњу. У ствари њихова идеја је била да урадимо ово оперско дело. Кинеска дисциплина, посвећеност наших певача и млади редитељ Александар Николић, који се показао спретан да за кратко време уради много, довели су до успеха. Две вечери заредом сала је била пуна и то усред лета.

Да ли сте као Дона Елвира понудили публици нешто ново?

Баш тако је било. Посетиоци у дворани могли су да ме виде у новом светлу. До сада сам певала углавном опере са трагичним сижеом, а моја улога је овог пута комична и испоставило се да сам је добро савладала. Елвира је богаташица, има све, али никако не може да придобије женскароша Дон Ђованија да буде њен. Она је веома нападна, не бира средства да га заведе и игра лажну трудницу, сматрајући да ће трудноћом придобити заводника. Али Дон Ђовани још више бежи, на крају је раскринкан због многих злодела и страда. Елвира после свега хладно поручује да је све што га је снашло и заслужио.

Од када сарађујете са кинеским уметницима?

Ванчи Чанг, сопран, једна је од директора организације GIPAC и у почетку је певала традиционалну кинеску музику, међутим, данас наступа у целом свету певајући оперска дела концертно. Кинески уметници су веома дисциплиновали, никакав проблем нису правили и допринели су складној атмосфери. Они иначе наступају свуда по свету и у Абу Дабију, били су у Црној Гори, Чешкој. Воле Србију и овде им је седиште GIPAC-а за наш регион, али имају огранак у Бостону. Циљ им је да повезују народе широм света путем музике.

Веома сте се ангажовали и у уметничком удружењу „Јенејарт”, настојећи да познате опере у скраћеној верзији доведете на гостовања у унутрашњост Србије. Шта тачно значи израз „џепна опера”?

Моја колегиница Јелена Влаховић, мецосопран, наш млади Александар Николић, редитељ, и ја чинимо удружење „Јенејарт” са циљем да оперу и класичну музику доведемо у најудаљенија места у Србији. И то смо успели тако што смо осмислили џепну оперу која може да гостује у било ком простору, било где у унутрашњости на српском језику. То је сигуран пут ка разумевању високе културе и уметности. Прва џепна представа била је „Севиљски берберин”, изведена прошле године у Врњачкој Бањи. Гостовали смо потом у Трстенику, Лазаревцу и на неким београдским локацијама.

И какви су планови за даље пројекте?

Организоваћемо књижевне, ликовне и друге манифестације, мајсторске курсеве, концерте. У плану нам је да у Културном центру у Паризу, наредне године, изведемо са младим уметницима концертну верзију опере „Приштинска фонтана”, француског композитора Роберта Дисоа, али овде није реч о актуелној политичкој ситуацији. Дисо је на сопствени текст компоновао ово дело са српском историјском тематиком средњег века. Ово дело је изведено у Паризу 1934. концертно. У наредној сезони у Народном позоришту опробаћу се у операма „Манон Леско” и „Магбет”.