Od glave na tanjiru, do ogledala istine

Ki­ša čas pa­da, čas sta­ne, a red se ote­gao is­pred Mu­ze­ja ilu­zi­je u Nu­ši­će­voj uli­ci. Str­plji­vo če­ka­ju po­se­ti­o­ci raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja, i svi se pod­jed­na­ko kao de­ca ra­du­ju za­ba­vi pu­noj iz­ne­na­đe­nja.

– Strpljenje je važno onima koji žele da se prepuste igri, testiraju snalažljivost i inteligenciju – tvrdi Branislav Sarić, zaposlen u Muzeju, pa pogledom pokazuje na one koji su se udubili u rešavanje logičkih zadataka.

Neki se mršte, drugi stavljaju prst na čelo, uposlili vijuge i sebi u bradu govore „mućni glavom”. Neki  odustaju, ali je fazon dobro razmisliti i napraviti ispravne poteze koji su u suštini jednostavni, a izgledaju komplikovani, poput otvaranja drvenog novčanika, slaganja magične kocke, vezivanja varljive olovke…

Ove „igračke” koje osim svoje didaktičke funkcije mogu poslužiti i kao ukrasi, napravljene su od drveta. Posle ovog zagrevanja moždanih ćelija, stiže se u prostor pun eksperimenata. Zavlačenje ispod stola da glavu „servira” na tanjir malo ko je propustio, baš kao i ogled sa nemogućom viljuškom. Podjednako interesantna bila je i stolica koja nam pokazuje koliko je neverovatna percepcija veličine osobe koju gledamo, zavisno od konteksta koji nam sugerišu predmeti oko nje, pa se tako osoba koja je na stolici čini malom u poređenju sa drugim ljudima u sobi.

Pogled kroz kaleidoskop zanimao je mališane zbog  zaigranih „uzoraka”, samo što su ti uzorci umesto šarenih papirića bili posetioci. Dečaci i devojčice dobili su priliku i da na trenutak budu viši od roditelja. U krivoj sobi gubio se pojam o stvarnom stanju, a ispred ogledala istine jasno je dočarano kako nas vide drugi ljudi.

– Ogledala odražavaju našu sliku koja je izmenjena, a ovo je prilika da saznam kako me zaista vide članovi moje porodice, kolege s posla, prijatelji – kaže Damjan Vuković, inženjer poljoprivrede.

Studentkinja Irena Teodorović pokušala je da prema zadatom testu imenuje boje navedenih reči na tabli. Na primer, ako je reč plavo napisana crvenom bojom,  potrebno je izgovoriti – crveno, i to što brže.

Cilj ove postavke je da posetioci sami istražuju neobične prostorije i u svakoj od njih se nalaze još neobičnije iluzije.

Prava atrakcija je vorteks tunel sa rotirajućim cilindrom kroz koji se roditelji retko usuđuju da prođu jer se unutra poremeti ravnoteža.
Dijana Jokić, jedna od zaposlenih u muzejskom timu, ocenjuje da svi izlaze ozarenog lica beležeći svoje impresije u knjizi utisaka. Ovo je bez sumnje igra bez granica koja svima prija.