Од главе на тањиру, до огледала истине

Ки­ша час па­да, час ста­не, а ред се оте­гао ис­пред Му­зе­ја илу­зи­је у Ну­ши­ће­вој ули­ци. Стр­пљи­во че­ка­ју по­се­ти­о­ци раз­ли­чи­тих ге­не­ра­ци­ја, и сви се под­јед­на­ко као де­ца ра­ду­ју за­ба­ви пу­ној из­не­на­ђе­ња.

– Стрпљење је важно онима који желе да се препусте игри, тестирају сналажљивост и интелигенцију – тврди Бранислав Сарић, запослен у Музеју, па погледом показује на оне који су се удубили у решавање логичких задатака.

Неки се мрште, други стављају прст на чело, упослили вијуге и себи у браду говоре „мућни главом”. Неки  одустају, али је фазон добро размислити и направити исправне потезе који су у суштини једноставни, а изгледају компликовани, попут отварања дрвеног новчаника, слагања магичне коцке, везивања варљиве оловке…

Ове „играчке” које осим своје дидактичке функције могу послужити и као украси, направљене су од дрвета. После овог загревања можданих ћелија, стиже се у простор пун експеримената. Завлачење испод стола да главу „сервира” на тањир мало ко је пропустио, баш као и оглед са немогућом виљушком. Подједнако интересантна била је и столица која нам показује колико је невероватна перцепција величине особе коју гледамо, зависно од контекста који нам сугеришу предмети око ње, па се тако особа која је на столици чини малом у поређењу са другим људима у соби.

Поглед кроз калеидоскоп занимао је малишане због  заиграних „узорака”, само што су ти узорци уместо шарених папирића били посетиоци. Дечаци и девојчице добили су прилику и да на тренутак буду виши од родитеља. У кривој соби губио се појам о стварном стању, а испред огледала истине јасно је дочарано како нас виде други људи.

– Огледала одражавају нашу слику која је измењена, а ово је прилика да сазнам како ме заиста виде чланови моје породице, колеге с посла, пријатељи – каже Дамјан Вуковић, инжењер пољопривреде.

Студенткиња Ирена Теодоровић покушала је да према задатом тесту именује боје наведених речи на табли. На пример, ако је реч плаво написана црвеном бојом,  потребно је изговорити – црвено, и то што брже.

Циљ ове поставке је да посетиоци сами истражују необичне просторије и у свакој од њих се налазе још необичније илузије.

Права атракција је вортекс тунел са ротирајућим цилиндром кроз који се родитељи ретко усуђују да прођу јер се унутра поремети равнотежа.
Дијана Јокић, једна од запослених у музејском тиму, оцењује да сви излазе озареног лица бележећи своје импресије у књизи утисака. Ово је без сумње игра без граница која свима прија.