Pisma naša, adrese svetske

Pre nekoliko dana više nevladinih organizacija iz Beograda, zajedno sa nekima iz Prištine, pisalo je Federiki Mogerini, evropskoj komesarki za spoljnu politiku i bezbednost, da nikako ne dozvoli podelu Kosova, koju, navodno, zagovara srpska vlast. Potpisnici ovih pisama, osim što pišu na različite adrese, sasvim sigurno nisu ni politički istomišljenici, ali zajedničko im je to što rešavanje nekog našeg, u ovom slučaju, najvažnijeg pitanja, traže od stranog faktora, a ne u sopstvenoj zemlji.

Autori pisma Mogerinijevoj, među kojima su, između ostalih, i Helsinški odbor za ljudska prava, čiji je osnivač Nataša Kandić, i Beogradski centar za ljudska prava, u srpskoj javnosti imaju toliko malu podršku da njihova reč može jedino da razbesni ogromnu većinu naroda. Međutim, njih baš vole da čuju stranci, nekako im se baš sviđaju njihovi stavovi i oni to, naravno, znaju, pa su, valjda, zato i pisali Mogerinijevoj, računajući da će i kod nje njihova reč biti važna. Potpuno im je svejedno što u Srbiji ogromnoj većini to nije bitno i to svi znamo.

Predsednik Narodnog pokreta „Otadžbina” Slaviša Ristić, koji je potpisao pismo ruskom predsedniku, na naše pitanje zašto misli da su Putinu naši interesi važniji nego nama i našoj vlasti, ako znamo da svaka zemlja, posebno svetska sila, pre svega, brine o svojim interesima, odgovara: „Nije nama bio cilj da zovemo Ruse kako bismo se žalili na srpsko rukovodstvo. Prosto smo želeli da na neki način još jednom dobijemo potvrdu od Ruske Federacije da će ostati na stavu da štiti međunarodno pravo, jer, osim rešenja po međunarodnom pravu, nijedno drugo neće rešiti problem ni KiM, ni Srbije u celini. Nažalost, vreme i iskustvo svedoče da, ako se odreknemo dela teritorije, to se neće završiti samo na KiM.”

Politički analitičar Dragomir Anđelković kaže da je pisanje pisama „u formi molbe ili žalbe na razne međunarodne adrese ponižavanje nacije”. Ističe: „Jedno je kada se država oglasi notom, ili nekom vrstom saopštenja, a drugo je kad se predstavnici opozicije, ili vlasti, svejedno, žale na nekoga, tuže, mole – to pokazuje da kod jednog dela naše elite, ili takozvane elite, postoji kolonijalna svest. Kao da smo mi podređeni entitet, pa moramo da se obraćamo stranim mentorima. To je veoma loše i od toga nacija nema korist. Što se tiče štete, verovatno je nema, osim neke vrste prezira, koji to izaziva.”

Diplomata Zoran Milivojević smatra da ovakva pisma nemaju neke posebne efekte, „osim ako nisu u kontekstu političkih akcija i ako imaju stranu podršku koja se ne uklapa u neku već postojeću političku akciju, koja je, recimo, usmerena protiv nas”. Dodaje: „Lično mislim da je to pisanje i kritikovanje sopstvene države, bez otvaranja dijaloga ovde i rešavanja problema ovde, vezano za neki spoljni kontekst. Nije to ovde ljudima palo na pamet, zato što, na primer, hoće da zastupaju demokratiju. Uvek je vezano za neki spoljni faktor.”

Bivši diplomata Srećko Đukić, međutim, ova pisma ne vidi kao tužbe protiv sopstvene države. Ističe: „To je jednostavno političko obraćanje, koje je sasvim u redu, ne samo kada je reč o sadašnjoj Srbiji, koja teži članstvu u EU, već je to postojalo i ranije. To je uvek postojalo u istoriji, nekada se na to gledalo na jedan, nekada na drugi način. Verujem da niko od njih ne bi pisao kada bi imao mogućnost da na normalan demokratski način artikuliše svoju poziciju.”

Bilo bi lepo i sasvim sigurno mnogo dobro za državu kada niko nikome ne bi pisao, ni na kakve adrese, već kad bi neistomišljenici razgovarali, iznosili svoje stavove, branili ih argumentovano i na kraju došli do najboljeg rešenja. Za državu, ne za sebe.

Ali, jedan ne tako davni primer svedoči da onoga ko je spreman da iznese svoj predlog njegovi dojučerašnji istomišljenici odmah napadnu iz svih oruđa i oružja. Reč je izjavi Dragana Šutanovca, u to vreme predsednika DS-a, da DS ima svoj predlog ustava i da je spreman da ga prosledi vlasti u sklopu dijaloga o promeni Ustava. Dočekali su ga na nož i proglasili izdajnikom opozicionih interesa, zamalo pa najbližim saradnikom mrskog im Aleksandra Vučića. A čovek je samo izrazio spremnost da da svoj doprinos nečemu što je državni interes, što Ustav svakako jeste. Ali, ovde je lični i politički interes kod mnogih iznad svakog drugog interesa, pa i političkog.