Писма наша, адресе светске

Пре неколико дана више невладиних организација из Београда, заједно са некима из Приштине, писало је Федерики Могерини, европској комесарки за спољну политику и безбедност, да никако не дозволи поделу Косова, коју, наводно, заговара српска власт. Потписници ових писама, осим што пишу на различите адресе, сасвим сигурно нису ни политички истомишљеници, али заједничко им је то што решавање неког нашег, у овом случају, најважнијег питања, траже од страног фактора, а не у сопственој земљи.

Аутори писма Могеринијевој, међу којима су, између осталих, и Хелсиншки одбор за људска права, чији је оснивач Наташа Кандић, и Београдски центар за људска права, у српској јавности имају толико малу подршку да њихова реч може једино да разбесни огромну већину народа. Међутим, њих баш воле да чују странци, некако им се баш свиђају њихови ставови и они то, наравно, знају, па су, ваљда, зато и писали Могеринијевој, рачунајући да ће и код ње њихова реч бити важна. Потпуно им је свеједно што у Србији огромној већини то није битно и то сви знамо.

Председник Народног покрета „Отаџбина” Славиша Ристић, који је потписао писмо руском председнику, на наше питање зашто мисли да су Путину наши интереси важнији него нама и нашој власти, ако знамо да свака земља, посебно светска сила, пре свега, брине о својим интересима, одговара: „Није нама био циљ да зовемо Русе како бисмо се жалили на српско руководство. Просто смо желели да на неки начин још једном добијемо потврду од Руске Федерације да ће остати на ставу да штити међународно право, јер, осим решења по међународном праву, ниједно друго неће решити проблем ни КиМ, ни Србије у целини. Нажалост, време и искуство сведоче да, ако се одрекнемо дела територије, то се неће завршити само на КиМ.”

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да је писање писама „у форми молбе или жалбе на разне међународне адресе понижавање нације”. Истиче: „Једно је када се држава огласи нотом, или неком врстом саопштења, а друго је кад се представници опозиције, или власти, свеједно, жале на некога, туже, моле – то показује да код једног дела наше елите, или такозване елите, постоји колонијална свест. Као да смо ми подређени ентитет, па морамо да се обраћамо страним менторима. То је веома лоше и од тога нација нема корист. Што се тиче штете, вероватно је нема, осим неке врсте презира, који то изазива.”

Дипломата Зоран Миливојевић сматра да оваква писма немају неке посебне ефекте, „осим ако нису у контексту политичких акција и ако имају страну подршку која се не уклапа у неку већ постојећу политичку акцију, која је, рецимо, усмерена против нас”. Додаје: „Лично мислим да је то писање и критиковање сопствене државе, без отварања дијалога овде и решавања проблема овде, везано за неки спољни контекст. Није то овде људима пало на памет, зато што, на пример, хоће да заступају демократију. Увек је везано за неки спољни фактор.”

Бивши дипломата Срећко Ђукић, међутим, ова писма не види као тужбе против сопствене државе. Истиче: „То је једноставно политичко обраћање, које је сасвим у реду, не само када је реч о садашњој Србији, која тежи чланству у ЕУ, већ је то постојало и раније. То је увек постојало у историји, некада се на то гледало на један, некада на други начин. Верујем да нико од њих не би писао када би имао могућност да на нормалан демократски начин артикулише своју позицију.”

Било би лепо и сасвим сигурно много добро за државу када нико никоме не би писао, ни на какве адресе, већ кад би неистомишљеници разговарали, износили своје ставове, бранили их аргументовано и на крају дошли до најбољег решења. За државу, не за себе.

Али, један не тако давни пример сведочи да онога ко је спреман да изнесе свој предлог његови дојучерашњи истомишљеници одмах нападну из свих оруђа и оружја. Реч је изјави Драгана Шутановца, у то време председника ДС-а, да ДС има свој предлог устава и да је спреман да га проследи власти у склопу дијалога о промени Устава. Дочекали су га на нож и прогласили издајником опозиционих интереса, замало па најближим сарадником мрског им Александра Вучића. А човек је само изразио спремност да да свој допринос нечему што је државни интерес, што Устав свакако јесте. Али, овде је лични и политички интерес код многих изнад сваког другог интереса, па и политичког.