Muza štiti tradiciju

Jedan od najžešćih i „najozbiljnijih” napada bio je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Iz tadašnjeg SSRN (Socijalističkog saveza radnog naroda) potekla je inicijativa da se pozorište ukine „jer šta će nam takav trošak kad možemo beogradske teatre da angažujemo za manje para”. Zaljubljenici u pozorište tvrdili su da ukidanjem pozorišta „neće više biti ni naših ni gostujućih predstava”. Novinari su tada odigrali važnu ulogu i pripomogli da ovaj profesionalni teatar ne samo opstane, već da kasnije (2003. godine) dobije i jedinu scenu na rumunskom jeziku u Vojvodini koja nosi ime „Petru Krdu”, njenog osnivača, i ona uspešno živi i radi u okviru „Sterije”.

Vera Nedeljkov je prava „živa enciklopedija” vršačkog „Sterije”. Kaže da su 1951. i 1952. godina bile sa najviše zaposlenih glumaca, čak 25. Taj broj se iz godine u godinu smanjivao, pa sada ovde radi osam glumaca, od čega je pet dama.

– Kao organizator, samo na teritoriji grada, imala sam obavezu da prodam 120 predstava godišnje, a gostovanja su se posebno brojala. Pozorište je bilo obavezno da budžet opravda sa pet večernjih i dve premijere za decu. Radilo se mnogo, čak i sa duplim podelama, putovalo se, a stimulacije nisu uvek pratile zalaganje zaposlenih, čak i rad praznikom nije posebno i uvek nagrađivan. I sela nismo zaboravljali. Bili smo zadovoljni. Recimo, tehniku je uoči premijere na poslu zaticala zora, ali se to smatralo – normalnim, priča Vera Nedeljkov koja naglašava i da su nekadašnje scenografije bile komplikovanije, gabaritnije, sa više činova, dekora...

Naša sagovornica kaže da „novo vreme donosi novu praksu i stvara nova iskustva, jer i sada gledamo odlične predstave i odlične glumce, ali sve bismo nešto još... malo više para, ako je moguće”. Ona se seća i veće pažnje koju je čitava kuća poklanjala i zaposlenima, ali i vernoj publici. Kaže da je ostalo zabeleženo u analima „Sterije” da je 1967. godine tadašnji poznati upravnik Pozorišta Slavko Penca, povodom 20 godina postojanja teatra u posleratnom periodu, Janošu Tomašu i njegovoj supruzi Elizabeti poklonio ulaznice za sve predstave – doživotno važeće. Zanimljivo je da je Janoš bio nadničar, „kočijaš na procenat”, ali veran pozorištu.

– Retki su izuzeci da je u našem pozorištu upravnik – direktor sastavio ceo mandat od četiri godine. Jedan upravnik je na čelu bio samo sedam dana, pa su mu samoupravni organi otkazali poverenje. Ipak, mnogo je glumaca ostavilo dubok trag u pozorišnom životu Vršca, kao, recimo, Tomislav Pejčić koga su tražila i veća pozorišta, u čiju čast jedna scena nosi njegovo ime, pa Tihomir Paunović čije tumačenje Sterijinog Vinka Lozića ostaje nezaboravno i Vrščani su mu podigli bronzanu figuru na Trgu Svetog Teodora, onda, Grozdanu Stefanović, Ivicu Andrejevića koji je, kao glumac i upravnik, insistirao na obogaćivanju repertoara praizvedbama..., kaže Vera Nedeljkov i naglašava da su, naravno, tekstovi Jovana Popovića Sterije, kada je reč o repertoaru ovog teatra, bili najčešći.