Муза штити традицију

Један од најжешћих и „најозбиљнијих” напада био је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века. Из тадашњег ССРН (Социјалистичког савеза радног народа) потекла је иницијатива да се позориште укине „јер шта ће нам такав трошак кад можемо београдске театре да ангажујемо за мање пара”. Заљубљеници у позориште тврдили су да укидањем позоришта „неће више бити ни наших ни гостујућих представа”. Новинари су тада одиграли важну улогу и припомогли да овај професионални театар не само опстане, већ да касније (2003. године) добије и једину сцену на румунском језику у Војводини која носи име „Петру Крду”, њеног оснивача, и она успешно живи и ради у оквиру „Стерије”.

Вера Недељков је права „жива енциклопедија” вршачког „Стерије”. Каже да су 1951. и 1952. година биле са највише запослених глумаца, чак 25. Тај број се из године у годину смањивао, па сада овде ради осам глумаца, од чега је пет дама.

– Као организатор, само на територији града, имала сам обавезу да продам 120 представа годишње, а гостовања су се посебно бројала. Позориште је било обавезно да буџет оправда са пет вечерњих и две премијере за децу. Радило се много, чак и са дуплим поделама, путовало се, а стимулације нису увек пратиле залагање запослених, чак и рад празником није посебно и увек награђиван. И села нисмо заборављали. Били смо задовољни. Рецимо, технику је уочи премијере на послу затицала зора, али се то сматрало – нормалним, прича Вера Недељков која наглашава и да су некадашње сценографије биле компликованије, габаритније, са више чинова, декора...

Наша саговорница каже да „ново време доноси нову праксу и ствара нова искуства, јер и сада гледамо одличне представе и одличне глумце, али све бисмо нешто још... мало више пара, ако је могуће”. Она се сећа и веће пажње коју је читава кућа поклањала и запосленима, али и верној публици. Каже да је остало забележено у аналима „Стерије” да је 1967. године тадашњи познати управник Позоришта Славко Пенца, поводом 20 година постојања театра у послератном периоду, Јаношу Томашу и његовој супрузи Елизабети поклонио улазнице за све представе – доживотно важеће. Занимљиво је да је Јанош био надничар, „кочијаш на проценат”, али веран позоришту.

– Ретки су изузеци да је у нашем позоришту управник – директор саставио цео мандат од четири године. Један управник је на челу био само седам дана, па су му самоуправни органи отказали поверење. Ипак, много је глумаца оставило дубок траг у позоришном животу Вршца, као, рецимо, Томислав Пејчић кога су тражила и већа позоришта, у чију част једна сцена носи његово име, па Тихомир Пауновић чије тумачење Стеријиног Винка Лозића остаје незаборавно и Вршчани су му подигли бронзану фигуру на Тргу Светог Теодора, онда, Гроздану Стефановић, Ивицу Андрејевића који је, као глумац и управник, инсистирао на обогаћивању репертоара праизведбама..., каже Вера Недељков и наглашава да су, наравно, текстови Јована Поповића Стерије, када је реч о репертоару овог театра, били најчешћи.