Politike kratkog fitilja
Predsednicima Amerike i Turske ne treba mnogo da incidentne situacije pretvore u sukob velikih geopolitičkih razmera.
Donald Tramp pokazuje da su sankcije i carine omiljeni instrumenti njegove spoljne politike. Posle Rusije i Irana, na red je došla Turska. Sankcionisanjem turskih ministara pravde i unutrašnjih poslova i dupliranjem carina na uvoz čelika i aluminijuma, šef Bele kuće pokušava da prisili Ankaru da oslobodi američkog pastora Endrua Bransona, koji je dve godine zatvoren u Turskoj.
Redžep Tajip Erdogan uzvraća da se Turska „klanja samo Bogu” i odbija da oslobodi sveštenika optuženog da simpatiše kurdske pobunjenike i pokret islamskog propovednika Fetulaha Gulena, koga Ankara označava kao inspiratora i organizatora neuspelog državnog udara jula 2016.
Slučaj pastora poslednji je u seriji povoda za zahlađenje odnosa: odbijanje američkim trupama da koriste baze na turskoj teritoriji uoči rata u Iraku 2003, sve autoritarnija Erdoganova vlast propraćena kršenjima ljudskih prava, turska saradnja sa Rusijom i Iranom u Siriji i podrška SAD Kurdima u Siriji, turska najava kupovine savremenih ruskih raketa, američko odbijanje da izruči Gulena, koji živi u Pensilvaniji...
Šefovi diplomatija dve zemlje, Majk Pompeo i Mevlut Čavušoglu, složili su se prilikom susreta u Singapuru početkom meseca da pokušaju da reše seriju nesporazuma, ali diplomatski rečnik je od tada zamenila opasno usijana retorika dvojice predsednika koji sebe doživljavaju kao alfa-muškarce.
Iz Ankare upozoravaju da „partnerstvo može da bude ugroženo” i opominju Vašington da nešto učini „dok ne bude kasno” jer Turska „ima alternative”. „Neuspeh da se preokrene ovaj trend unilateralizma i nepoštovanja zahtevaće od nas da počnemo da tražimo nove prijatelje i saveznike”, kaže Erdogan, što bi mogla da bude aluzija na saradnju sa Rusijom.
Približavanje Ankara i Moskve počelo je takođe posle incidenta, ozbiljnijeg od sudbine jednog pastora. Erdogan je u novembru 2015. bio saglasan da se iznad Sirije obori jedan ruski lovac-bombarder, posle čega se suočio sa još jednim alfa-liderom svetske politike: Vladimirom Putinom.
Šef Kremlja morao je da pokaže čvrstinu. Rusija je preko noći zavela sankcije na uvoz turskog voća i povrća, obustavila letove koji prevoze hiljade ruskih turista, od kojih najviše zavisi turski turizam, obustavila saradnju na 20 milijardi dolara vrednom projektu izgradnje nuklearne elektrane u Turskoj.
Suočen sa dramatičnim posledicama po nacionalnu ekonomiju, koja je izašla iz srećnog vremena buma, Erdogan se – prvi put, koliko je poznato – javno izvinio. Posle toga usledio je procvat saradnje sa Rusijom, koji je počeo da uznemirava Zapad.
I Tramp sada pokazuje čvrstinu. To što Erdogan tvrdi da SAD „menjaju strateškog NATO partnera za pastora”, na Zapadu nema odjek kakav turski predsednik očekuje. Šef Bele kuće dobija podršku na terenu na kome je Erdogan slab: ljudskih prava.
Američke sankcije, koje se u Turskoj kvalifikuju kao „ekonomski rat” i „politička zavera”, prete razornim posledicama u zemlji: turska lira dramatično je počela da se survava u odnosu na dolar.
„Ako oni imaju njihov dolar, mi imamo narod, imamo Alaha”, poručio je majstor populističkog raspaljivanja nacionalizma. Čitava Turska se mobiliše protiv Trampove politike. Traže se alternativna ekonomska savezništva sa Iranom, Rusijom, Kinom i nekim zemljama EU.
Ko će popustiti i odustati od jezika pretnji? U ovako užarenoj atmosferi, čak i površna analiza mentaliteta dvojice predsednika diktira odgovor: niko. Ko od takve konfrontacije ima koristi: niko.
Da li je Turska spremna da ostvari pretnje promene savezništva? Taktički da, strateški ne. A da li je Amerika spremna da izgubi Tursku? Nije.
Postoje samo dva scenarija. Prvi je da Erdogan učini ono što najviše mrzi ali što je već jednom učinio sa Putinom – da ustukne. Drugi je veliki razlaz sa razornim posledicama po tursku ekonomiju i ne manje štetnim posledicama po strateške interese SAD u regionu.
Prkos dvojice lidera koji stvaraju utisak da su spremni da pogaze decenije strateške saradnje mora da bude prebačen na kolosek diplomatskog pregovaranja, ali odnosi se neće vratiti tamo gde su nekada bili.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
