Monstruozno društvo kontrole

Jovan Čekić je filozof i teoretičar umetnosti. Do 1997. godine bio je direktor i glavni urednik magazina za vizuelnu kulturu „Nju moment”. Autor je nekoliko samostalnih i učesnik više grupnih domaćih i međunarodnih izložbi i dobitnik nagrade 41. Oktobarskog salona. Od 2003. do 2006. godine bio je gostujući profesor Akademije umetnosti na Cetinju. Autor je knjige „Presecanje haosa”. Urednik je edicije Art u izdavačkoj kući „Geopoetika”.

Zaslužni ste za prepoznatljiv dizajn izdavačke kuće „Geopoetika”, u kome umetnost fotografije ima naglašeno mesto. Koji su zahtevi savremenog grafičkog dizajna i koji je estetički pristup Vama najprovokativniji i najefektniji?  

– Mislim da je kod nas čitava oblast vizuelnog, a posebno fotografija, kako u umetnosti tako i u dizajnu, na volšeban način marginalizovana. Dominacija epskog diskursa, kao politički nesvesno ove sredine, od samoupravljanja do današnjih dana, svodi gotovo čitavo polje tehničke reprodukcije, pre svega na uslužnu delatnost dominantnoj ideologiji, odričući joj tako svaku autonomiju. Kada se i pojavi samostalno mišljenje unutar ovog registra, ono završava kao „crni talas” ili „konceptualna umetnost”, neprihvaćeno i marginalizovano samo zato što je u tom trenutku korespondiralo sa onim „sa druge strane brda”, kako bi to rekao Konstantinović u svojoj analizi palanačkog duha. Zbog toga mi se činilo da konceptu „Geopoetike” upravo odgovara drugačiji pristup od onoga koji je do tada dominirao u našem izdavaštvu. Čini mi se da je danas dominantni estetički pristup ono što bi se moglo nazvati „novim minimalom”, za razliku od onog dizajna koji više liči na „uputstvo za upotrebu” za nekakve zamišljene, idealne domaćice. Jednom rečju, on ne vređa inteligenciju potrošača, niti ga uči kako da „uživa”. Najprovokativniji je upravo onda kada uvažava njegovu slobodu da na svoj način iščitava poruku, a najefektniji kada poštuje njegovu želju da se kreće u svetu mnoštva znakova.

Koliko naša industrija i institucije koriste preimućstva savremenog veb dizajna? Imamo li dovoljno kreativaca u toj oblasti ili je to „skup” i suvišan „luksuz” kako mnogi naši industrijalci i menadžeri misle?  

– Sa pojavom interneta dolazi do brzih i, čini se, nezaustavljivih promena na telu društva, pa imate teoretičare koji govore o rađanju digitalnog kapitalizma ili o netokratiji. U jednom intervjuu Nikolas Negroponte konstatovao je da ova promena upravo ide na ruku malim i nerazvijenim zemljama zbog toga što one uz minimalne investicije mogu da se uključe u šire globalne mreže razmene znanja, usluga i robe. Čini se da kod nas ovakva razmišljanja nisu dovoljno ozbiljno uzeta u obzir. Otuda konstatacija da je veb „skup”, ili da je nekakav „luksuz”, najčešće služi kao izgovor za nepoznavanje prirode samog medija. Vrlo brzo bismo se mogli  uveriti koliko ovde ima „kreativnih” ljudi (umetnika, dizajnera, ali i menadžera) kojima „samo” treba odgovarajuća infrastruktura i sistemska podrška... Prisustvo na mreži je drugačiji model mišljenja koji traži stalno inoviranje i dopunu, kako sadržaja, tako i dizajna interfejsa, ali i različitih programskih alata. U ovom trenutku znanje je najskuplja roba na planeti, a mi se prema tome odnosimo sa neshvatljivom nemarnošću.

U knjizi „Presecanje haosa” bavili ste se problemima sa kojima se danas suočava umetnost i pomacima koji se odnose na smenu kulture pisma kulturom ekrana. Šta je suština te smene?

– Sa krajem dvadesetog veka dolazi do velikih promena u različitim registrima: tako se kultura pisma smenjuje kulturom ekrana, tehnologija dvadesetog veka (atomska, hemijska) smenjuje novim tehnologijama dvadeset prvog veka (infotehnologija, nanotehnologija, biotehnologija, kognotehnologija ili neurotehnologija) i, najzad, društvo nadziranja se smenjuje društvom kontrole. Sasvim pojednostavljeno, ono što je doskora bilo odvojeno kao imaginativno mišljenje, ili kultura slike i konceptualno mišljenje, ili kultura pisma, sada konvergira prema ekranu. U praistoriji smo živeli u kulturi slike i imali pred-istorijsko, magijsko, shvatanje vremena, sa pronalaskom pisma dobijamo linearnu, istorijsku, strukturu vremena. Sada se sa ekranom susrećemo sa ne-linearnom post-istorijskom strukturom vremena, a to bi značilo da imaginativno mišljenje postaje sposobno da misli o konceptima. Mislioci poput Vilema Flusera smatraju da sinteza linearnog (pisma) i površinskog (slike) medija može rezultirati u novu civilizaciju. Sa ekranskom kulturom pojaviće se potpuno drugačije strukturisanje znanja.

Govoreći jednom prilikom o umetnosti u digitalnom dobu rekli ste da budućnost interneta uključuje telo. Hoće li ta simbioza pretvoriti ljude i umetnike u kiborge?

– Kiborzi su, kako kaže Dona Haravej, kibernetski organizmi, hibrid mašine i organizma, i njih ne bi trebalo mešati sa robotima, androidima i veštačkom inteligencijom. Pre svega što su kiborzi proizvod rekonfiguracije ljudskog tela koja pretpostavlja stapanje organskog i elektromehaničkog. Umetnici su oduvek istraživali i eksperimentisali sa nečim što je bilo na ivici prihvatljivog u nekom društvu. Možemo samo zamisliti kako je Crkva gledala na Leonardove eksperimente sa anatomijom, ili na transplantaciju krila slepog miša na nekog guštera kako bi „dokazao” da postoje zmajevi. Može se pretpostaviti da će neki novi internet omogućiti potpuno drugačije „uvezivanje” od onoga koje nam je danas poznato. Da će u budućnosti, kako to tvrdi Hans Moravec, ljudi provoditi više vremena u udaljenim i virtualnim stvarnostima nego u svom neposrednom okruženju, kao što danas više vremena provode u veštačkim enterijerima nego u veličanstvenoj prirodi. Neke od tih drugih stvarnosti mogu zameniti današnja pozorišta, bioskope ili muzeje i galerije. Najzad, nije li današnji tipični japi već priprema za postljudskost, opremljen laptopom i mobilnim telefonom, spreman u svakom trenutku da se umreži i ... radi.

Jedno od Vaših razmišljanja podržava tezu da je danas na sceni društvo kontrole umesto pređašnjeg društva spektakla. Koliko su umetnost i teorija sposobne da se odupru ovom društvu kontrole i na koji način?

– Još je Fuko konstatovao da naše društvo nije društvo spektakla, već društvo nadziranja, da smo mnogo manje Grci nego što to verujemo, jer niti smo u amfiteatru, niti na pozornici, već u panoptičkoj mašini, čije idealno funkcionisanje pretpostavlja apsolutnu vidljivost. Ali, takvo društvo već ostaje iza nas i rađa se novi monstrum kojeg je Delez nazvao „društvom kontrole”. Ovom društvu korespondiraju informatičke mašine; njegov gospodar je kod, a označitelj password. Digitalni jezik kontrole sačinjen je od kodova, a sloboda kretanja nekog subjekta određena je onim što je upisano na njegovoj magnetnoj kartici. Umetnost, kao i teorija, moraće da razviju potpuno nove strategije otpora totalitarnim pretenzijama ovog modela društva, ako želi da ostanu kritičke. U suprotnom biće asimilovane u neku vrstu zabave, u ime nekakve sigurnosti i jasnosti.

Koliko kultura vizuelne komunikacije utiče na rejting u političkim kampanjama i koriste li je naše stranke na pravi način, šta ona podrazumeva?      

– Minimalno, u političkim kampanjama se komuniciraju jasne poruke, a ne slike. Slikama je imanentno jedno magijsko, kružno, kretanje. Tek su poslednjih godina moćni brendovi počeli više da komuniciraju slikama, a manje porukama. Na to ih je delimično naterala ubrzana globalizacija, ali i želja da se de-ideologizuju, koliko god to bilo naivno, i samim tim približe što većem broju potrošača, bez obzira na njihove političke, religiozne, manjinske ili bilo koje druge poglede i pripadnost.

Autor ste više umetničkih projekata, paralelno se bavite teorijom i filozofijom umetnosti. Koliko i kako stvaralac u Vama utiče na teoretisanje, ili je, možda, obratno?

Umetnici avangarde su u jakom smislu već i njeni teoretičari. Rekao bih da se od avangarde do danas to umetničko i teorijsko, stvaralačko i kritičko, sve više prožimaju potvrđujući ono Dišanovo radikalno neprihvatanje izreke „glup kao slikar”.  Zapravo, on je smatrao da umetnik, pre svega, mora imati ideju. Ako niste otvoreni za eksperimentisanje i ne bavite se idejama onda jedna, rekao bih veoma važna linija, kako u umetnosti tako i u filozofiji, ostaje za vas zatvorena. „Nju moment” je bio dosta neobičan eksperiment za našu sredinu, multigeneracijski i otvoren za različite ideje.