Plave oči srpske književnosti

– A uz takvu pomoć, možda bismo mogli da okrečimo salu SKZ posle dvedesetak godina.  O zameni prozora ne verujem da se može govoriti – dodaje pisac koji je urednik u SKZ još od 1992, a njen glavni urednik od 2009. godine.

Kažete da Zakon o izmenama i dopunama Zakona o SKZ već mesecima čeka na red za raspravu i usvajanje u Narodnoj skupštini. Imate li bilo kakve informacije kada će doći na red i da li bi moglo da se desi da bude odbačen?

Čuli smo da je tako. Čudi nas što se odužilo, jer Zakon o SKZ određuje ustanovu knjige i kulture koja je svojim vrednostima trajala u više vekova, država i društvenih poredaka. U tom smislu, ne verujem da će biti odbačen. Može biti vraćen u ponovnu proceduru, ako se u međuvremenu raspišu izbori – tako se već desilo pre desetak godina.  Sve to dugo traje i SKZ, mada nema dugova, ne može više da izdrži. Sadašnje Ministarstvo kulture već dve godine pokušava da pomogne Zadruzi oko njenog statusa i Zakona i još nije u tome uspelo.

Svi veliki izdavači iz bivše Jugoslavije su propali. Kako vi opstajete?

SKZ je veliki izdavač u duhovnom i kulturnom pogledu, a ne po broju knjižara i izdatih knjiga. Nije preduzeće, već izdavačka ustanova, osnovana u 19. veku. Ima svoje odbore i odseke, Komisiju za Kolo, biblioteku i Književni arhiv... Ustanova traje koliko traju ciljevi ugrađeni u njene temelje. Opstali smo domaćinskim poslovanjem – svako radi po tri posla, čuvanjem svojih resursa, ali i zahvaljujući donacijama nekolicine pravih dobrotvora i mnogih autora koji su se odrekli honorara, jer im je čast da im knjige nose Zmajev znak na koricama. Mi ipak baštinimo i kreiramo najstariju i najugledniju ediciju Kolo, „plave oči srpske književnosti“.

Kažete da neke banke prave problem što nemate matične brojeve svojih osnivača, a to su bili Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Ljuba Stojanović, Batut i drugi. Nije li to „nušićevski” momenat?

Da nije problematično, bilo bi smešno. I mi to sa osmehom pričamo. Pitanje je kako obezbediti status: leks specijalis za samo jednu SKZ u vreme kada takve ustanove nisu predviđene.

Zbog svog načina osnivanja, organizovanja i vlasništva, SKZ, dakle, nema budžetski račun. Država joj, i da hoće, ne može dati nikakva sredstva?

Osim preko posrednika, recimo na otkupu knjiga za biblioteke. Problem je što savremeno zakonodavstvo ne predviđa vidove osnivanja, vlasništva i organizovanja kao što ima SKZ, a mi Zadrugu ne možemo osnivati ponovo. Naši članovi imaju upravljačka, ali ne i vlasnička prava. Novi zakon treba da odredi status, a država mora da nađe način da SKZ u svojoj izvornoj formi može da funkcioniše. Tako bi se obezbedilo sufinansiranje iz budžeta i dobijanje budžetskog računa. Dosad za to nije bilo volje.

Osim finansijske injekcije, šta je još danas potrebno Srpskoj književnoj zadruzi?

Naše su finansijske potrebe zaista male – da se ne ugasi vatrica koju sa strepnjom čuvamo. Zadruzi nije vraćena oduzeta imovina! Ona postoji i u posedu je države. Zadruga nema vozilo. Objavili bismo još bar deset knjiga godišnje, treba platiti usluge arhiviste i bibliotekara. Meni je potreban zamenik – neko mora da me nasledi, a pre toga da nešto nauči o SKZ. Ni to ne može bez novca. Za te stvari se ne može moliti donacija. S druge strane, naše knjige izgledaju kao u najvećem blagostanju i gospodstvu – Kolo u celini, ostale edicije prema mogućnostima.

Koliko sada ima članova SKZ?

Broj članova se povećao, pogotovo članova – ulagača u plavo Kolo. Veliki broj članova imamo u Baru (50) i na Cetinju (33). Problem članstva je u tome što je nestabilno: koliko se ove godine učlani, toliko ih na to zaboravi, osiromaši. Molili smo ministra prosvete da sugeriše školama Srbije da se, kao pravna lica, ako žele, učlane u SKZ. On to nije mogao da učini.

Imate primedbe i na odnos medija prema SKZ?

On je iz godine u godinu sve slabiji. U medije dolaze novi ljudi iz nove škole, gde se malo uči i o lektiri, a kamoli o SKZ. Opet, mnogi obaveštenja o radu SKZ smatraju reklamom. Vesti iz SKZ nisu reklama: ovde se piše, prevodi, priređuje, analizira, tumači. Održavaju se naučni skupovi i okrugli stolovi. Potrebno nam je da se to zna, da radimo i postojimo – da se tamo, gde imamo članove i poštovaoce, zna kako se neguje i traje tradicija plavog Kola i duh naših prethodnika.

U prostorijama u kojima su sedeli Ivo Andrić, Branko Ćopić, Desanka, Ćosić i mnogi drugi pisci osećate li se povlašćeno?

Upravu SKZ čini dvadeset književnika, profesora i privrednika, među njima ja sam gotovo najmlađi. Iz SKZ mora se gledati s visine, jer je to visina naših osnivača i prethodnika. Mi govorimo i u njihovo ime – radimo ono što su oni počeli i postavili visoke standarde. Otud i nesporazumi s onima koji ne znaju šta je SKZ (jer se o tome ne uči u školi), prema čemu smo mi obavezni i odgovorni. Naš je zadatak i da se njih sećamo, a sećanje je isto stvaralački čin i rad. Poručujemo isto ono što i osnivači SKZ u svom prvom proglasu: da narod, uopšte i pojedinačno, upozna svoje izvorne duhovne, književne i naučne vrednosti i njihove protagoniste i da sebe i svoju decu oblikuje i oplemenjuje mudrošću, lepotom, vrlinom i gospodstvom iz srpske književnosti – na jeziku i pismu najvećih srpskih pisaca. Svi oni čine SKZ – ja sam njihov službenik.