Začarali je, a on joj sve oprostio

U Zemunu, na Masarikovom trgu, kraj pijace u nizu poređane niske, naizgled, trošne kuće, sakrivene iza velikih drvenih, vremešnih, kapija koje kriju svoje stanare. Prva pomisao je, gledajući ih, da su iza njih kuće u kojima satovi stoje, a da njihovi vlasnici, najverovatnije, zajedno s njima čuvaju davno zaboravljeno vreme. Ali, kada otvorite jednu od tih ogromnih drvenih kapija, čeka vas iznenađenje – iza su čitava mala naselja u kojima žive porodice i porodice.

Kroz memljiv i mračan hodnikdolazi se do ogromnog dvorišta, okruženog brojnim kućama, pomoćnim prostorijama, podrumima, ostavama preuređenim u zasebne stanove. Neki uređeni samo za podstanare, neki nasleđeni od predaka, neki nekad davno bili prinudni smeštaji, ali sadatrajno vlasništvo i trajno boravište. I žitelji svi zajedno, bez obzira na poreklo ili način dolaska, obitavaju u ovim malim naseljima, piju komšijske kafe, dele zajedničko dvorište, običaje, muziku, svađe, životne priče i tajne, koje vremešna vrata dobro kriju od spoljnog sveta.

U jednoj takvoj oazi ljudskog šarenila, na samom ulasku, u hodniku, nekoliko stepenika od nivoa celog dvorišta, stoje vrata na kojima je registarska tablica oznake: „BG Milanka i Goran”. I da ispred nema okruglog stola prekrivenog vezenim stolnjakom ni pomislili ne bismo da je to, možda, nečiji nasleđeni životni prostor. U njemu, na oko dvadesetak kvadrata, živi Milankina porodica, njih sedmoro, osmoro, devetoro u zavisnosti kako su raspoloženi muževi ćerki koje se povremeno vraćaju na mali odmor od bračnog života, ili od dalekih poslova. Vrata se zatvaraju samo zimi i noću, a ispred „kuće” uvek sređeno, poprskano vodom i metlom očišćeno, za stolom u, prolaznom konku, bašti, neko od žitelja ili povremenih gostiju Milankine porodice uživa u hladovini porodičnog doma.

– Ovo je meni moj otac ostavio kada sam se udala i tu smo došli ja i moj Goran, znaš on vozi kamion i često je na put. Tu sam rodila dve ćerke i sina Gorana, a i tu je i unuk, od starije ove ćerke, isto Goran kao deda i ujak. Tesno nam je, ali se volimo i slažemo i uvek veselimo. Komšijama nekad smeta, nekad ne, ali ko im je kriv kad ne znaju da se vesele i uživaju u ovu našu lepu narodnu muziku. Kad me uvati tuga ili neka muka samo odvrnemViki, do kraja, i pevam s nju i sve zaboravim. Jeste, ponekad Goran malko više popije pa viče, al’ nije to stalno. Veseo čovek ima valjda prava da se s puta, u svoju, kuću odmori – kaže Milanka, koja svakog jutra ustaje u četiri sata, skuva kafu i već do pet je proda pijačnim prodavcima.

– Može, može da se zaradi, to je moja plata, a za penziju i ne brinem dok mogu da idem i kuvam kafu, nju svi vole da piju, nema zime. A i moja je najjača i najbolja, kuvam pravu domaćinsku – dodaje ova lepa, plavooka, uvek nasmejana žena tridesetih godina.

– Vidiš – kaže ona – svi moji imaju plave oči na mene i unuk Goranče, a kažu da smo k’o Cigani, ne vole nas, što smo ovde, jer smo veseli, a i vidimo i čujemo sve što se dešava, u njihovim kao srećnim porodicama.

– Kod mene i Gorana nema skriveno, kad se svađamo, svađavamo, kad se volimo, volimo, ne foliramo se. Sad što se ponekad čuje šta da se radi. Skoro sam se mnogo potresla. Doš’o on s puta i leg’o da spava, a ja slučajno otvorim onu torbicu, znaš one male crne što nose muškarci, ne radim ja tonikad, al’ tad ne znam šta mi bi, teralo me nešto. Kad unutra kordomi i to cela kutija. Ja vrisnem i u plač. „Pa ti me varaš s nekom, kad si na put”,napadnem ga, a on će meni: „Ma nisam te bre, Milanka, prevario, nisam ja to kupio, na trafiku mi to dali nisu imali sitno za kusur”. Odem ja, ne budem lenja, do ovog komšije što ima trafiku i pitam ga: „Jeli, komšijo, jel’ može umesto kusur da se vraćaju ovi kordomi?” On me gleda, smejulji se i kaže da on ne vraća takav kusur, al’ može da se desi na neku trafikuu neko malo mesto u unutrašnjost. A moj Goran svuda putuje. Tu se ja malo smirim, ali od tada sad mu stalno proveravam torbicu. I nema ih više. Mora da mi je istinu pričao. Ne znam, ponekad sumljam, al’ kad se setim šta je meni moj Goran oprostio i kako je patio. Pričale mi komšije. Svaki dan, dve nedelje, sedeo je ovde ispred kuće, plakao, pio, slušao tužnu muziku i gledao moju sliku. Ja onda sve oprostim. Samo da da Bog da se to nikad ne ponovi, taj užas – objašnjava Milanka.

– Tada, pre dve godine – nastavlja ona – s mene se desilo čudo. Sam Bog me izvuk’o, znaš bila sam pobegla od kuće s Goranovim jednim drugom.

Potpuno su me bili začarali on i njegova majka, otišla sam s njim i nisam imala pojma ni gde sam ni zašto sam otišla od Gorana i tako dve nedelje. Kao da mi je mozak bio pod maglu. I jedno jutro samo mi se razdanilo. Vratim se kući i kažem mom Goranu kako su me skroz začarali, da nisam znala šta radim, mora da sam popila i pojela nešto što su mi dali i da me je sam Bog spasao. Aon mi je samo rek’o: „Nema veze Milanka, samo je važno da si se ti meni i deci vratila, da si dobro. I sada pazi šta jedeš i piješ”. Od tada još se više volimo i slažemo,a i slavimo svako crveno slovo iz crkveni kalendar, jer više nisam začarana – sa olakšanjem objašnjava Milanka i nastavlja da mete ispred svoje kuće.