Зачарали је, а он јој све опростио

У Земуну, на Масариковом тргу, крај пијаце у низу поређане ниске, наизглед, трошне куће, сакривене иза великих дрвених, времешних, капија које крију своје станаре. Прва помисао је, гледајући их, да су иза њих куће у којима сатови стоје, а да њихови власници, највероватније, заједно с њима чувају давно заборављено време. Али, када отворите једну од тих огромних дрвених капија, чека вас изненађење – иза су читава мала насеља у којима живе породице и породице.

Кроз мемљив и мрачан ходникдолази се до огромног дворишта, окруженог бројним кућама, помоћним просторијама, подрумима, оставама преуређеним у засебне станове. Неки уређени само за подстанаре, неки наслеђени од предака, неки некад давно били принудни смештаји, али садатрајно власништво и трајно боравиште. И житељи сви заједно, без обзира на порекло или начин доласка, обитавају у овим малим насељима, пију комшијске кафе, деле заједничко двориште, обичаје, музику, свађе, животне приче и тајне, које времешна врата добро крију од спољног света.

У једној таквој оази људског шаренила, на самом уласку, у ходнику, неколико степеника од нивоа целог дворишта, стоје врата на којима је регистарска таблица ознаке: „БГ Миланка и Горан”. И да испред нема округлог стола прекривеног везеним столњаком ни помислили не бисмо да је то, можда, нечији наслеђени животни простор. У њему, на око двадесетак квадрата, живи Миланкина породица, њих седморо, осморо, деветоро у зависности како су расположени мужеви ћерки које се повремено враћају на мали одмор од брачног живота, или од далеких послова. Врата се затварају само зими и ноћу, а испред „куће” увек сређено, попрскано водом и метлом очишћено, за столом у, пролазном конку, башти, неко од житеља или повремених гостију Миланкине породице ужива у хладовини породичног дома.

– Ово је мени мој отац оставио када сам се удала и ту смо дошли ја и мој Горан, знаш он вози камион и често је на пут. Ту сам родила две ћерке и сина Горана, а и ту је и унук, од старије ове ћерке, исто Горан као деда и ујак. Тесно нам је, али се волимо и слажемо и увек веселимо. Комшијама некад смета, некад не, али ко им је крив кад не знају да се веселе и уживају у ову нашу лепу народну музику. Кад ме увати туга или нека мука само одврнемВики, до краја, и певам с њу и све заборавим. Јесте, понекад Горан малко више попије па виче, ал’ није то стално. Весео човек има ваљда права да се с пута, у своју, кућу одмори – каже Миланка, која сваког јутра устаје у четири сата, скува кафу и већ до пет је прода пијачним продавцима.

– Може, може да се заради, то је моја плата, а за пензију и не бринем док могу да идем и кувам кафу, њу сви воле да пију, нема зиме. А и моја је најјача и најбоља, кувам праву домаћинску – додаје ова лепа, плавоока, увек насмејана жена тридесетих година.

– Видиш – каже она – сви моји имају плаве очи на мене и унук Горанче, а кажу да смо к’о Цигани, не воле нас, што смо овде, јер смо весели, а и видимо и чујемо све што се дешава, у њиховим као срећним породицама.

– Код мене и Горана нема скривено, кад се свађамо, свађавамо, кад се волимо, волимо, не фолирамо се. Сад што се понекад чује шта да се ради. Скоро сам се много потресла. Дош’о он с пута и лег’о да спава, а ја случајно отворим ону торбицу, знаш оне мале црне што носе мушкарци, не радим ја тоникад, ал’ тад не знам шта ми би, терало ме нешто. Кад унутра кордоми и то цела кутија. Ја вриснем и у плач. „Па ти ме вараш с неком, кад си на пут”,нападнем га, а он ће мени: „Ма нисам те бре, Миланка, преварио, нисам ја то купио, на трафику ми то дали нису имали ситно за кусур”. Одем ја, не будем лења, до овог комшије што има трафику и питам га: „Јели, комшијо, јел’ може уместо кусур да се враћају ови кордоми?” Он ме гледа, смејуљи се и каже да он не враћа такав кусур, ал’ може да се деси на неку трафикуу неко мало место у унутрашњост. А мој Горан свуда путује. Ту се ја мало смирим, али од тада сад му стално проверавам торбицу. И нема их више. Мора да ми је истину причао. Не знам, понекад сумљам, ал’ кад се сетим шта је мени мој Горан опростио и како је патио. Причале ми комшије. Сваки дан, две недеље, седео је овде испред куће, плакао, пио, слушао тужну музику и гледао моју слику. Ја онда све опростим. Само да да Бог да се то никад не понови, тај ужас – објашњава Миланка.

– Тада, пре две године – наставља она – с мене се десило чудо. Сам Бог ме извук’о, знаш била сам побегла од куће с Горановим једним другом.

Потпуно су ме били зачарали он и његова мајка, отишла сам с њим и нисам имала појма ни где сам ни зашто сам отишла од Горана и тако две недеље. Као да ми је мозак био под маглу. И једно јутро само ми се разданило. Вратим се кући и кажем мом Горану како су ме скроз зачарали, да нисам знала шта радим, мора да сам попила и појела нешто што су ми дали и да ме је сам Бог спасао. Аон ми је само рек’о: „Нема везе Миланка, само је важно да си се ти мени и деци вратила, да си добро. И сада пази шта једеш и пијеш”. Од тада још се више волимо и слажемо,а и славимо свако црвено слово из црквени календар, јер више нисам зачарана – са олакшањем објашњава Миланка и наставља да мете испред своје куће.