Žensko telo predmet je masovnog iskorišćavanja
Češka književnica Ratka Denemarkova (1968) bila je gošća Festivala „Njena zemlja”, posvećenog ženskom stvaralaštvu i diskusijama o položaju žene u društvu, koji je u prethodna tri dana bio održan u Domu omladine Beograda, u organizaciji izdavačke kuće „Štrik”.
Ovom prilikom predstavljena su dva romana Ratke Denemarkove „Prilog istoriji radosti” (izdanje „Štrika”) i „Novac od Hitlera” (izdanje „Heliksa”). U ovim knjigama autorka preispituje zločine nad ženama tokom istorije, bez relativizacije, prikazane često surovim, osvešćujućim, slikama.
Denemarkova je jedina među češkim piscima koja je dobila prestižnu nagradu „Magnezija litera” čak tri puta, u tri različite kategorije – prevoda (za prevod s nemačkog dela nobelovke Herte Miler), kao i za prozu i esejistiku. Doktorirala je na češkoj i nemačkoj književnosti.
Dela Ratke Denemarkove prevedena su na više od dvadeset jezika, što je čini jednom od najprevođenijih savremenih čeških autorki. Dela su joj izvođena i u pozorištu. Neposredno pre gostovanja u Beogradu, bila je na promotivnoj čitalačkoj turi po Italiji upravo povodom romana „Prilog istoriji radosti”, a odmah nakon učešća na festivalu „Njena zemlja” otputovala je za Španiju, na „Hay Festival Segovia”.
Da li je naslov vašeg romana „Prilog istoriji radosti” u stvari ironičan, zato što knjiga govori o teškoj temi nasilja nad ženama?
Prvobitni naslov knjige glasio je „Prilog istoriji seksa”, što je bilo provokativno. Naslov jeste ironičan zato što asocira na konferencije na koje „lastavice”, odnosno žene, dolaze iz čitavog sveta i raspravljaju na neku temu. Ovaj roman počinje krimi zapletom, danas inače vrlo zastupljenim. U svakom krimi romanu na početku se nalazi žrtva, da bi na kraju bio pronađen ubica. Nažalost, u životu je puno zločina koji nikada ne budu razrešeni.
Kada kažete „lastavice”, da li i dalje govorite jezikom romana, gde lastavica zapravo simbolizira ženu?
Lastavica je simbol bića koje ne razume život na zemlji, niti načine zbog kojih su ljudi podeljeni na polove, nacije, države, na različite vere. Laste su zahvalan književni simbol zato što označavaju nadu i povratak. U slovenskoj mitologiji laste su simboli duša umrlih žena.
Šta povezuje sve ove zločine o kojima pišete, počev od nacizma do silovanja u današnjoj Indiji i Engleskoj? Da li se odnos prema ovakvoj vrsti nasilja menja?
Ništa se nije promenilo. Kroz istoriju se ponavlja taj odnos iskorišćavanja i ponižavanja žene, a ni današnji političari poput Putina, Trampa, Erdogana, Lukašenka, pa i našeg predsednika Miloša Zemana, ženu ne posmatraju na drugačiji način. Time oni daju signale društvu da se na isti način ophodi prema ženskom telu. Taj događaj u Indiji nesvakidašnji je primer grupnog nasilja nad ženom. Žensko telo predmet je masovnog uništavanja.
Kada vaše junakinje prave detaljni popis i dokumentaciju zločina, o kojima se ćutalo, da li one pokušavaju da stvore alternativnu istoriju?
To je alternativna istorija jer su i te moje glavne junakinje kontroverzne. One žele pravdu i istinu, ali to ne čine pravnim i regularnim putem. To je samo zbog toga što nemaju drugi način. Zbog toga moja knjiga može da pobudi različite polemike.
Da li žene treba da postanu odlučnije i da same promene položaj u kome se nalaze?
Imamo mogućnost da to učinimo. Međutim, problematična je ta solidarnost među ženama.
U romanu „Novac od Hitlera” pisali ste o nasilju počinjenom u miru. Na koji način to prevazilazi ona nedela počinjena u ratu?
Zločini u miru često su mnogo gori, zato što ljudi misle da se nasilje završava onog trenutka kada je proglašeno primirje. To nije tako. Zločini počinjeni u miru mnogo su gori zbog toga što sve često prolazi u tišini i žrtve niko neće da zastupa, niti da o njima govori. Roman „Novac od Hitlera” govori o Jevrejki koja je preživela koncentracioni logor. Po povratku kući, samo zbog toga što govori nemački, biva proglašena za pristalicu nacista. To je argument za prisvajanje njenog imetka. Tema ovog romana govori protiv kolektivne krivice i etiketiranja nevinih žrtava kao zločinaca. To je poznata tema, to se dešava i ovde na Balkanu.
Koliko su i muškarci, kao i žene, žrtve patrijarhata danas u Evropi?
Patrijarhalni modeli se vraćaju, i o tome govori i jedno moje burno književno veče u Poljskoj, gde se ponovo teži političkoj kontroli ženskih tela. Abortus se tamo zabranjuje, zato što se smatra da žena mora da rađa po svaku cenu, kako bi uvećala potomke nacije. Na osnovu toga, malo-pomalo, širi se kontrola nad ljudskim delovanjem, a sloboda se ograničava. Dobro je da žena želi da ima što više dece, ali samo ako je to njena odluka, a ne ako je to deo neke državne strategije.
Ako kažete da je istina jedino dostupna u književnosti, da li stvarno mislite da mi u javnom životu ne možemo da ostvarimo pravo na istinu?
Mi nismo slobodni građani samim tim što u Češkoj medije kupuju političari, to je takozvani Berluskonijev sindrom. Najstrašnije je to što kod autora tekstova postoji autocenzura. Istoričari i političari veštački konstruišu stvarnost, ono što se njima ne dopada ili što ne ulazi u okvire te konstrukcije – o tome se ćuti. Zato mislim da prava književnost ima mogućnost da stvarnost sagleda sa različitih strana, da pokaže šta je zapravo šta. Najstrašnije je što internet mediji šalju lažne vesti i time oblikuju stvarnost koja ne odgovara istini. Propaganda je usponu i ona omogućava da se ponovo vraćaju rasizam, nacionalizam i seksizam.
O čemu govori vaš novi roman, koji ste upravo završili?
Moj novi roman pod naslovom „Olovni sati” nastao je tokom mog boravka u Kini, mada više govori o Evropi, o koncentraciji onog najgoreg iz kapitalizma i komunizma. Zastrašujuće je što to sve zajedno u Kini vrlo dobro funkcioniše. Evropljani tamo odlaze kako bi se što pre obogatili, a pritom zaboravljaju na ljudska prava i na laži u kojima su navikli da žive. Plašim se da nas taj ekonomski pragmatizam sve više guši i da će nam na kraju doći glave. Ipak, kraj ovog mog romana pruža izvesnu nadu.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
