Женско тело предмет је масовног искоришћавања
Чешка књижевница Ратка Денемаркова (1968) била је гошћа Фестивала „Њена земља”, посвећеног женском стваралаштву и дискусијама о положају жене у друштву, који је у претходна три дана био одржан у Дому омладине Београда, у организацији издавачке куће „Штрик”.
Овом приликом представљена су два романа Ратке Денемаркове „Прилог историји радости” (издање „Штрика”) и „Новац од Хитлера” (издање „Хеликса”). У овим књигама ауторка преиспитује злочине над женама током историје, без релативизације, приказане често суровим, освешћујућим, сликама.
Денемаркова је једина међу чешким писцима која је добила престижну награду „Магнезија литера” чак три пута, у три различите категорије – превода (за превод с немачког дела нобеловке Херте Милер), као и за прозу и есејистику. Докторирала је на чешкој и немачкој књижевности.
Дела Ратке Денемаркове преведена су на више од двадесет језика, што је чини једном од најпревођенијих савремених чешких ауторки. Дела су јој извођена и у позоришту. Непосредно пре гостовања у Београду, била је на промотивној читалачкој тури по Италији управо поводом романа „Прилог историји радости”, а одмах након учешћа на фестивалу „Њена земља” отпутовала је за Шпанију, на „Hay Festival Segovia”.
Да ли је наслов вашег романа „Прилог историји радости” у ствари ироничан, зато што књига говори о тешкој теми насиља над женама?
Првобитни наслов књиге гласио је „Прилог историји секса”, што је било провокативно. Наслов јесте ироничан зато што асоцира на конференције на које „ластавице”, односно жене, долазе из читавог света и расправљају на неку тему. Овај роман почиње крими заплетом, данас иначе врло заступљеним. У сваком крими роману на почетку се налази жртва, да би на крају био пронађен убица. Нажалост, у животу је пуно злочина који никада не буду разрешени.
Када кажете „ластавице”, да ли и даље говорите језиком романа, где ластавица заправо симболизира жену?
Ластавица је симбол бића које не разуме живот на земљи, нити начине због којих су људи подељени на полове, нације, државе, на различите вере. Ласте су захвалан књижевни симбол зато што означавају наду и повратак. У словенској митологији ласте су симболи душа умрлих жена.
Шта повезује све ове злочине о којима пишете, почев од нацизма до силовања у данашњој Индији и Енглеској? Да ли се однос према оваквој врсти насиља мења?
Ништа се није променило. Кроз историју се понавља тај однос искоришћавања и понижавања жене, а ни данашњи политичари попут Путина, Трампа, Ердогана, Лукашенка, па и нашег председника Милоша Земана, жену не посматрају на другачији начин. Тиме они дају сигнале друштву да се на исти начин опходи према женском телу. Тај догађај у Индији несвакидашњи је пример групног насиља над женом. Женско тело предмет је масовног уништавања.
Када ваше јунакиње праве детаљни попис и документацију злочина, о којима се ћутало, да ли оне покушавају да створе алтернативну историју?
То је алтернативна историја јер су и те моје главне јунакиње контроверзне. Оне желе правду и истину, али то не чине правним и регуларним путем. То је само због тога што немају други начин. Због тога моја књига може да побуди различите полемике.
Да ли жене треба да постану одлучније и да саме промене положај у коме се налазе?
Имамо могућност да то учинимо. Међутим, проблематична је та солидарност међу женама.
У роману „Новац од Хитлера” писали сте о насиљу почињеном у миру. На који начин то превазилази она недела почињена у рату?
Злочини у миру често су много гори, зато што људи мисле да се насиље завршава оног тренутка када је проглашено примирје. То није тако. Злочини почињени у миру много су гори због тога што све често пролази у тишини и жртве нико неће да заступа, нити да о њима говори. Роман „Новац од Хитлера” говори о Јеврејки која је преживела концентрациони логор. По повратку кући, само због тога што говори немачки, бива проглашена за присталицу нациста. То је аргумент за присвајање њеног иметка. Тема овог романа говори против колективне кривице и етикетирања невиних жртава као злочинаца. То је позната тема, то се дешава и овде на Балкану.
Колико су и мушкарци, као и жене, жртве патријархата данас у Европи?
Патријархални модели се враћају, и о томе говори и једно моје бурно књижевно вече у Пољској, где се поново тежи политичкој контроли женских тела. Абортус се тамо забрањује, зато што се сматра да жена мора да рађа по сваку цену, како би увећала потомке нације. На основу тога, мало-помало, шири се контрола над људским деловањем, а слобода се ограничава. Добро је да жена жели да има што више деце, али само ако је то њена одлука, а не ако је то део неке државне стратегије.
Ако кажете да је истина једино доступна у књижевности, да ли стварно мислите да ми у јавном животу не можемо да остваримо право на истину?
Ми нисмо слободни грађани самим тим што у Чешкој медије купују политичари, то је такозвани Берлусконијев синдром. Најстрашније је то што код аутора текстова постоји аутоцензура. Историчари и политичари вештачки конструишу стварност, оно што се њима не допада или што не улази у оквире те конструкције – о томе се ћути. Зато мислим да права књижевност има могућност да стварност сагледа са различитих страна, да покаже шта је заправо шта. Најстрашније је што интернет медији шаљу лажне вести и тиме обликују стварност која не одговара истини. Пропаганда је успону и она омогућава да се поново враћају расизам, национализам и сексизам.
О чему говори ваш нови роман, који сте управо завршили?
Мој нови роман под насловом „Оловни сати” настао је током мог боравка у Кини, мада више говори о Европи, о концентрацији оног најгорег из капитализма и комунизма. Застрашујуће је што то све заједно у Кини врло добро функционише. Европљани тамо одлазе како би се што пре обогатили, а притом заборављају на људска права и на лажи у којима су навикли да живе. Плашим се да нас тај економски прагматизам све више гуши и да ће нам на крају доћи главе. Ипак, крај овог мог романа пружа извесну наду.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
