Slikarski hleb sa sedam kora

Za 33 godine stvorio je on oko 900 raznovrsnih ulja na platnu, pastela, crteža. Dominantni su mu seoski motivi iz njegovog ciklusa „Koreni”, kao i portreti istaknutih užičkih likovnih umetnika. Verovatno su i zbog toga otvaranju prisustvovali mnogi umetnici, među njima (što je retkost) i sva četvorica dosadašnjih direktora užičke galerije. Postavka je privukla pažnju, posećivali su je organizovano i đaci.

Još s kraja osamdesetih javnost je upoznala Stanića kada je kao mlad iskazao zapažene umetničke domete. Na jugoslovenskoj izložbi povodom šest vekova Kosovskog boja uspeo je da sa svojim velikim uljem na platnu „Boj na Kosovu” prođe strogu selekciju i tu se svrsta među poznata imena naše likovne scene. Seća se da je tada, u amaterskom statusu, dobio plaketu za najboljeg slikara amatera Srbije, kao i druga priznanja.

Profesionalno se potom posvetio slikarstvu i postao član ULUS-a. Do sada je imao tridesetak samostalnih izložbi, kao i mnoštvo učešća na žiriranim postavkama po gradovima Srbije. O njemu su mediji pisali, s tim što se u poslednjoj deceniji svojevoljno izmicao od publiciteta i to, kaže, delom zbog lične zasićenosti, a više zbog navale mediokriteta u umetnosti na javnost. I dalje je, ipak, aktivno slikao, svuda izlagao i nagrade dobijao.

– Čini mi se da vreme za slikarstvo sada nije povoljno. Osetio sam to, video i na iskustvima kolega stvaralaca. Kao da se sve manje ceni kvalitetno umetničko delo. Pre dve-tri decenije nije mi bio uopšte problem da prodam svoje ulje na platnu ili pastel kolekcionarima, po izložbama, ljubiteljima umetnosti u Beogradu, na Zlatiboru, u Užicu... Kupovale su i firme, kulturne ustanove, dela mi je otkupljivao i grad Užice koji ih je poklanjao ambasadama i drugima, naši ljudi iz dijaspore kupovali su i nosili dela po inostranstvu. Tada sam mnogo stvarao i od prodatih slika lepo živeo – seća se umetnik i poredi sa ovim vremenom:

– Danas je sve drukčije. Mada sam kao umetnik i napredovao, jer dugogodišnje iskustvo uvek nadogradi talenat i oplemeni dela, nevolja je i što je tržište umetnosti sve zatvorenije. Kolekcionari uglavnom sarađuju sa malim zatvorenim krugom njima zanimljivih umetnika. Privreda daje samo za ono što mora, kulturne ustanove tavore, a grad nije zainteresovan ni za umetnike niti za otkup njihovih dela. Poneko i dalje kupi koju sliku, kakav ljubitelj za sebe ili poklon, ali se sve svelo na skroman deo onog nekadašnjeg interesovanja. Da nisu u boljem položaju čujem i od ostalih kolega iz unutrašnjosti Srbije, mada ni umetnički Beograd nije pošteđen.

Stanić dodaje da se pred ovu retrospektivnu izložbu obraćao gradskoj upravi u Užicu da mu, koliko mogu, pomognu da organizuje ovu postavku u galeriji.

– Zamolio sam za gradsku pomoć oko opremanja slika, propratnih troškova, hteo sam da objavim i monografiju. Ponudio sam gradu da im, zauzvrat, poklonim jedno svoje delo koje izaberu. Nisam dobio dinara, udostojili me nisu ni odgovora, pa je moja supruga podigla kredit da organizujem ovu izložbu, a od objavljivanja monografije sam odustao. Ali, uprkos svemu, nesalomiv sam. Nastavljam sa upornim radom kako znam i umem, moja ljubav prema slikarstvu jača je od svega što se događa i što će se događati – kaže Džingi, autor prepoznatljiv po umetničkom stilu u kome je pomešao više pravaca da bi stvorio svoj osobeni. A neobičan je i po životnom stilu: on je sportski tip, redovno vežba od svoje rane mladosti, radi na snazi i kondiciji, uredno živi. Svakodnevno vežba i sada s punih 60 godina jednog dana brzo hoda i trči po brdima dvadesetak kilometara, drugog vežba u teretani, a s vremena na vreme i boksuje. Nada se, mladalački zdrav, još dugom stvaralačkom radu.