Сликарски хлеб са седам кора

За 33 године створио је он око 900 разноврсних уља на платну, пастела, цртежа. Доминантни су му сеоски мотиви из његовог циклуса „Корени”, као и портрети истакнутих ужичких ликовних уметника. Вероватно су и због тога отварању присуствовали многи уметници, међу њима (што је реткост) и сва четворица досадашњих директора ужичке галерије. Поставка је привукла пажњу, посећивали су је организовано и ђаци.

Још с краја осамдесетих јавност је упознала Станића када је као млад исказао запажене уметничке домете. На југословенској изложби поводом шест векова Косовског боја успео је да са својим великим уљем на платну „Бој на Косову” прође строгу селекцију и ту се сврста међу позната имена наше ликовне сцене. Сећа се да је тада, у аматерском статусу, добио плакету за најбољег сликара аматера Србије, као и друга признања.

Професионално се потом посветио сликарству и постао члан УЛУС-а. До сада је имао тридесетак самосталних изложби, као и мноштво учешћа на жирираним поставкама по градовима Србије. О њему су медији писали, с тим што се у последњој деценији својевољно измицао од публицитета и то, каже, делом због личне засићености, а више због навале медиокритета у уметности на јавност. И даље је, ипак, активно сликао, свуда излагао и награде добијао.

– Чини ми се да време за сликарство сада није повољно. Осетио сам то, видео и на искуствима колега стваралаца. Као да се све мање цени квалитетно уметничко дело. Пре две-три деценије није ми био уопште проблем да продам своје уље на платну или пастел колекционарима, по изложбама, љубитељима уметности у Београду, на Златибору, у Ужицу... Куповале су и фирме, културне установе, дела ми је откупљивао и град Ужице који их је поклањао амбасадама и другима, наши људи из дијаспоре куповали су и носили дела по иностранству. Тада сам много стварао и од продатих слика лепо живео – сећа се уметник и пореди са овим временом:

– Данас је све друкчије. Мада сам као уметник и напредовао, јер дугогодишње искуство увек надогради таленат и оплемени дела, невоља је и што је тржиште уметности све затвореније. Колекционари углавном сарађују са малим затвореним кругом њима занимљивих уметника. Привреда даје само за оно што мора, културне установе таворе, а град није заинтересован ни за уметнике нити за откуп њихових дела. Понеко и даље купи коју слику, какав љубитељ за себе или поклон, али се све свело на скроман део оног некадашњег интересовања. Да нису у бољем положају чујем и од осталих колега из унутрашњости Србије, мада ни уметнички Београд није поштеђен.

Станић додаје да се пред ову ретроспективну изложбу обраћао градској управи у Ужицу да му, колико могу, помогну да организује ову поставку у галерији.

– Замолио сам за градску помоћ око опремања слика, пропратних трошкова, хтео сам да објавим и монографију. Понудио сам граду да им, заузврат, поклоним једно своје дело које изаберу. Нисам добио динара, удостојили ме нису ни одговора, па је моја супруга подигла кредит да организујем ову изложбу, а од објављивања монографије сам одустао. Али, упркос свему, несаломив сам. Настављам са упорним радом како знам и умем, моја љубав према сликарству јача је од свега што се догађа и што ће се догађати – каже Џинги, аутор препознатљив по уметничком стилу у коме је помешао више праваца да би створио свој особени. А необичан је и по животном стилу: он је спортски тип, редовно вежба од своје ране младости, ради на снази и кондицији, уредно живи. Свакодневно вежба и сада с пуних 60 година једног дана брзо хода и трчи по брдима двадесетак километара, другог вежба у теретани, а с времена на време и боксује. Нада се, младалачки здрав, још дугом стваралачком раду.