Vređanja i batine nisu „dečja posla”

Dragana Ćorić, predsednica udruženja „Roditelj” iz Novog Sada i profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, podseća da je u prethodne tri godine troje tinejdžera izvršilo samoubistvo zbog surovog vređanja, ismevanja i maltretiranja koje su trpeli od vršnjaka. Od nasilja koje je počelo preko „Fejsbuka” i nastavilo se u školskom dvorištu niko nije uspeo da zaštiti četrnaestogodišnjeg Aleksu iz Niša, četrnaestogodišnju Anđelu iz Kraljeva i četrnaestogodišnjeg Aleksandra iz Novog Sada.

Vršnjaci koji su ih maltretirali i sa njima se surovo šalili na društvenim mrežama bili su krivično neodgovorni, a školske vlasti bile su ubeđene da roditelji preuveličavaju problem i da će se dečje svađe rešiti same od sebe.

Na pitanje kako komentariše ovaj slučaj učeničkog nasilja i upozorenje dečaka da će oduzeti sebi život Dragana Ćorić kaže:

– Više sam sklona tome da odgovorim na svaki dečji vapaj, poziv i komentar nego da ga karakterišem kao samo puko privlačenje pažnje. Bolje je odmah reagovati i u startu otkloniti mogućnost samopovređivanja ili nanošenja neke druge štete ili povreda, nego posle govoriti: „Da sam znao da je dete ozbiljno mislilo…”

Naša sagovornica, nažalost, nije uverena da će nasilje prestati nakon prebacivanja deteta u drugi razred.

– Ako u skorije vreme ne počnu da se kažnjavaju učenici koji vrše nasilje, verujem da će se ono nastaviti – ne samo u ovom, već i u mnogim drugim slučajevima – kaže Dragana Ćorić.

Ona je na nedavno održanom strukovnom skupu o prevenciji vršnjačkog nasilja upozorila da đaci savršeno dobro poznaju odredbe krivičnog zakona i znaju da zakonodavac nema načina da ih kazni zbog činjenja krivičnih dela ako imaju manje od 14 godina. Naime, kada je držala predavanje o prevenciji vršnjačkog nasilja u osnovnoj školi na Voždovcu, jedan dvanaestogodišnji učenik je prokomentarisao „Mogu da ubijem, silujem i opljačkam koga hoću, a vi mi ne možete ništa jer sam krivično neodgovoran do 14. godine. Možete samo da kaznite moje roditelje.”

– Iako ekstreman, ovaj komentar je ilustracija da deca veoma dobro znaju do kada su krivično neodgovorna. Ne treba zaboraviti da je prošle godine u Novom Sadu jedan dvanaestogodišnjak spalio čoveka, a u tome su mu pomagala dvojica četrnaestogodišnjaka – upozorila je Dragana Ćorić.

Iako rezultati jednog od najobimnijih Unicefovog istraživanja o nasilju u školi, sprovedenom u okviru projekta „Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu”, svedoče da je čak 44 odsto učenika bilo izloženo vršnjačkom nasilju, praksa govori da sami đaci često ne prepoznaju nasilno ponašanje ili smatraju da je ono normalni deo školske svakodnevice.

Psiholozi objašnjavaju da, kada decu pitate „da li ste bili žrtva nasilja u prethodna tri meseca” ona odgovaraju da nisu, a kada im postavite potpitanje „da li vas je neko zadirkivao, vređao ili vam otimao stvari”, najčešće odgovaraju potvrdno. Problem je u tome što je i odraslima nasilje sinonim za fizičke povrede, a ako modrica nema, skloni su da kažu: „To su dečja posla”. Kao da zaboravljaju da su psihičke povrede mnogo bolnije od batina. Praksa govori da mnogi nastavnici nisu sigurni šta treba da urade kada prisustvuju nasilju – ako se deca tuku, oni će ih razdvojiti, ali ako jedno dete verbalno zlostavlja drugoga ili ga diskriminiše zbog boje kože, etničkog porekla ili fizičkog izgleda, većina njih jednostavno ne zna kako treba da reaguje.