Вређања и батине нису „дечја посла”
Добра вест је да је после вишемесечног злостављања које је над њим чинило неколико дечака из разреда и претњи да ће дићи руку на себе, ученик седмог разреда земунске Основне школе „Раде Кончар” премештен у друго одељење. И док његова мајка изражава наду да ће након промене колектива престати малтретирање дечака, у Министарству просвете истичу да је у току инспекцијски надзор којим треба да буде утврђено како је школско насиље ескалирало до самоубилачког вапаја дечака. У овај случај укључила се и повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић, која је позвала све надлежне органе и службе да испитају околности и предузму неопходне мере, нарочито после драматичног упозорења детета да због насиља које трпи у школи жели да се убије.
Јанковићева је указала да посебно забрињава што су дечака злостављали и стављали на стуб срама због физичког изгледа, имовног стања и породичне ситуације, јер одраста без оца, јефтиних патика… У помоћ овој породици прискочила је и Драгана Јанковић, мајка малог Алексе Јанковића, који је пре неколико година одузео себи живот због вршњачког насиља.
Драгана Ћорић, председница удружења „Родитељ” из Новог Сада и професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, подсећа да је у претходне три године троје тинејџера извршило самоубиство због суровог вређања, исмевања и малтретирања које су трпели од вршњака. Од насиља које је почело преко „Фејсбука” и наставило се у школском дворишту нико није успео да заштити четрнаестогодишњег Алексу из Ниша, четрнаестогодишњу Анђелу из Краљева и четрнаестогодишњег Александра из Новог Сада.
Вршњаци који су их малтретирали и са њима се сурово шалили на друштвеним мрежама били су кривично неодговорни, а школске власти биле су убеђене да родитељи преувеличавају проблем и да ће се дечје свађе решити саме од себе.
На питање како коментарише овај случај ученичког насиља и упозорење дечака да ће одузети себи живот Драгана Ћорић каже:
– Више сам склона томе да одговорим на сваки дечји вапај, позив и коментар него да га карактеришем као само пуко привлачење пажње. Боље је одмах реаговати и у старту отклонити могућност самоповређивања или наношења неке друге штете или повреда, него после говорити: „Да сам знао да је дете озбиљно мислило…”
Наша саговорница, нажалост, није уверена да ће насиље престати након пребацивања детета у други разред.
– Ако у скорије време не почну да се кажњавају ученици који врше насиље, верујем да ће се оно наставити – не само у овом, већ и у многим другим случајевима – каже Драгана Ћорић.
Она је на недавно одржаном струковном скупу о превенцији вршњачког насиља упозорила да ђаци савршено добро познају одредбе кривичног закона и знају да законодавац нема начина да их казни због чињења кривичних дела ако имају мање од 14 година. Наиме, када је држала предавање о превенцији вршњачког насиља у основној школи на Вождовцу, један дванаестогодишњи ученик је прокоментарисао „Могу да убијем, силујем и опљачкам кога хоћу, а ви ми не можете ништа јер сам кривично неодговоран до 14. године. Можете само да казните моје родитеље.”
– Иако екстреман, овај коментар је илустрација да деца веома добро знају до када су кривично неодговорна. Не треба заборавити да је прошле године у Новом Саду један дванаестогодишњак спалио човека, а у томе су му помагала двојица четрнаестогодишњака – упозорила је Драгана Ћорић.
Иако резултати једног од најобимнијих Уницефовог истраживања о насиљу у школи, спроведеном у оквиру пројекта „Школа без насиља – ка сигурном и подстицајном окружењу за децу”, сведоче да је чак 44 одсто ученика било изложено вршњачком насиљу, пракса говори да сами ђаци често не препознају насилно понашање или сматрају да је оно нормални део школске свакодневице.
Психолози објашњавају да, када децу питате „да ли сте били жртва насиља у претходна три месеца” она одговарају да нису, а када им поставите потпитање „да ли вас је неко задиркивао, вређао или вам отимао ствари”, најчешће одговарају потврдно. Проблем је у томе што је и одраслима насиље синоним за физичке повреде, а ако модрица нема, склони су да кажу: „То су дечја посла”. Као да заборављају да су психичке повреде много болније од батина. Пракса говори да многи наставници нису сигурни шта треба да ураде када присуствују насиљу – ако се деца туку, они ће их раздвојити, али ако једно дете вербално злоставља другога или га дискриминише због боје коже, етничког порекла или физичког изгледа, већина њих једноставно не зна како треба да реагује.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
