Kako je „Vidovdan” postao turbo-folk

„Kako se Srbija ponovo suočava sa nacionalizmom – podstaknutim ekonomskim nevoljama i ljutnjom zbog kosovske deklaracije nezavisnosti, ritmovi iz Miloševićeve ere ponovo se sviraju na političkoj sceni”, piše u jučerašnjem broju „Kriščn sajns monitor”. Pod „ritmovima iz Miloševićeve ere” podrazumevaju se zvuci – turbo-folka.

„Kriščn sajns monitor” nije muzički magazin i razlog zbog kojeg se bavi turbo-folkom jesu parlamentarni izbori 11. maja. Autor teksta smatra da ono što se najviše čuje i sluša u Srbiji, takozvani muzički mejnstrim, predstavlja pokazatelj društvenog stanja i opredeljenja. Tako za osamdesete i rušenje komunizma vezuje rok-muziku, devedesete i rat, zločine i nacionalizam, povezuje s turbo-folkom, i tvrdi da su hip-hop, elektronika i indi-rok povezani sa protestima protiv Miloševića.

Turbo-folk, smatra autor, vratio se na scenu – mada, dodaje, nikada do kraja nije izašao iz mode, „čak ni u godinama u kojima se Miloševiću sudilo zbog ratnih zločina” – zahvaljujući proglašenju nezavisnosti Kosova. Veze između Srbije i Zapada pokidane su kosovskom nezavisnošću, piše dnevnik, i predviđa da postoji velika verovatnoća da će narednu srpsku vladu činiti koalicija nacionalističkih snaga koje se zalažu za bliže veze sa Rusijom –  Demokratske stranke Srbije, koju smešta u desni centar, i Srpske radikalne stranke, koju naziva ultranacionalističkom.

„Ponovo ližući svoje rane (zbog Kosova), u Srbiji se oseća da se preporađa turbo-folk”, piše dnevnik.

Čitaocima je predočeno da je turbo-folk vrsta muzike u kojoj se spajaju narodne, tehno i pop-melodije. „Povezana je sa brutalnim nacionalizmom”, sud je američkih novina, uz opasku da su pesme nasilne i krcate izlivima patriotizma i veličanjem žrtvovanja.

„Ovo je zvuk nacionalizma u Srbiji”, objašnjava se da je reč o stilu koji je „rođen u mračnim danima jugoslovenske dezintegracije”, promotoru žalopojki i „napumpanih emocija”.

Čitaocima je predstavljena atmosfera sa jednog popularnog beogradskog splava, „Amsterdama”. Reporter je opisao devojke sa neukusnim ogrlicama, obučene u mini-suknje i mrežaste čarape, dok na vrtoglavo visokim štiklama poskakuju uz seksističke stihove. One su, naravno, u društvu novopečenih razmetnih bogataša čije je samopouzdanje poraslo zahvaljujući debljini njihovih novčanika. List kao najveću zvezdu turbo-folka navodi Svetlanu Ražnatović, uz čije ime dodaje da je reč o udovici „čoveka osumnjičenog za genocid u BiH”, kao i da je sama osumnjičena za učešće u ubistvu srpskog premijera Zorana Đinđića.

Kako tvrdi „Kriščn sajns monitor”, Srbija ponovo prolazi kroz teška vremena. U prošlosti, uzrok su bili ratni porazi, NATO bombardovanje i međunarodna izolacija, a danas je to gubitak Kosova. Američki list primećuje da povratak nacionalističkih osećanja, preterane emocionalnosti i samoizolacije, turbo-folku prostiru „crveni tepih”.

Na predizbornim mitinzima desničarskih stranaka pevaju turbo-folk zvezde. Američki dnevni list zaključuje da se tako kanališu nacionalizam i samosažaljenje.

Toj slici Srbije autor suprotstavlja i drugu, u kojoj se spominju muzički festival Egzit, reperski bend „Beogradski sindikat” i citiraju mladi, liberalno usmereni Beograđani koji takvu muziku ne slušaju („Oni među nama koji su politički i socijalno svesni, nikada ne bi slušali tu vrstu muzike”), ili misle da to „čak i nije muzika”. „Ali, turbo-folk se i dalje najviše traži u Srbiji”, piše „Kriščn sajns monitor”.

Uz mnoštvo drugih, kao prvo postavlja se pitanje da li je američki novinar najbolje razumeo šta je to turbo-folk i da li je odmakao dalje od svojih američkih kolega po kojima je to izum Miloševićevog režima pomoću kojeg se držao na vlasti. Autor, na primer, opisuje scene sa TV ekrana i mitinga pojedinih, neimenovanih stranaka. U njima „razgolićene žene” pevaju pesmu „Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo, ko da mi uzme iz moje duše Kosovo”. Reč je očigledno o pesmi Milutina Popovića Zahara „Vidovdan”, poznata u izvođenju Gordane Lazarević, koju niko – bar do sada –  nije svrstavao u turbo-folk. Ali, spominje se Kosovo, publika, kako kaže „Monitor”, posle ovih stihova uzvikuje „Srbija, Srbija”, eto zgodnog dokaza o „lizanju rana”. Na stranu što će teško dokazati da je Miloševića petog oktobra srušilo 700.000 repera.