DNK analiza nije holivudski film

Kriminal ne miruje, a izvršioci krivičnih dela idu u korak sa najsavremenijom tehnologijom, pa čak i sami podmeću DNK-a tragove ne bi li istragu usmerili na krivi put, mišljenje je svih učesnika prošlonedeljnog skupa „Forenzička analiza DNK – primena DNK dokaza – izazovi u praksi” u organizaciji Vrhovnog kasacionog suda. Zastareli načini analize, a samim tim i nemogućnost preciznog veštačenja, prema rečima predsednika VKS Dragoljuba Milojevića, za rezultat može da ima pogrešnu presudu.

Zbog svega navedenog, naglasio je američki ambasador u Srbiji Kajl Skot, takođe učesnik skupa, neophodno je permanentno obrazovanje sudija, tužilaca i policije.

– Svi gledamo seriju CSI – Mesto zločina, holivudsku priču o nauci i DNK u službi borbe protiv kriminala. Verovali ili ne, nešto od toga je realno, ali tužioci i sudije znaju koliko je dug put od uzimanja DNK-a i utvrđivanja istine do osuđujuće presude – kazao je Skot.

Način rada zaposlenih u DNK laboratoriji beogradskog Instituta za sudsku medicinu ipak je po mnogo čemu drugačiji od rada forenzičkih stručnjaka koje gledamo u američkim kriminalističkim serijama. Za razliku od američkih serija gde se analize genetičkog materijala dobijaju za samo nekoliko minuta od pritiska na dugme mašine koja ga obrađuje, zaposlenima u DNK laboratoriji za ovaj posao je potrebno najmanje nekoliko sati. Nije, međutim, samo vreme obrade genetskog materijala jedina razlika naših i istražitelja iz američkih serija. Forenzičari u serijama ne greše. Praksa je, međutim, nešto drugo.

Dr Oliver Stojković, profesor humane genetike na Medicinskom fakultetu u Beogradu i šef pomenute laboratorije, objašnjava za naš list da je „mašina koja izbacuje rezultate DNK analize samo plod mašte scenariste” i objašnjava da je za ovakav posao neophodno najmanje pet do sedam časova.

– Vreme trajanja DNK analize je različito i zavisi, na primer, od broja predmeta koji se analiziraju, broja tragova koje treba izolovati... Jednom nam je dostavljena toliko mala kesica sa drogom da smo sa nje mogli da uzmemo samo jedan uzorak za analizu. Izolacija tog traga traje između 30 i 45 minuta, oko dva i po sata je umnožavanje gena i oko 45 minuta je potrebno za finalnu analizu u genetičkom analizatoru. Ali to važi za idealne uslove, a mi relativno često „tapkamo u mraku”... Biološki tragovi koje skidamo ponekad su nevidljivi golim okom, a nekada su obilni i uočljivi. Na osnovu iskustva, možemo da pretpostavimo da ih ima i na kojim mestima... Recimo, ako dobijemo informaciju da je čovek zadavljen, na omči kojom je to urađeno tražićemo epitelne ćelije osobe koja je zadavljena, a na krajevima tog užeta eventualne tragove ubice – otkriva dr Stojković.

Greške u analizama, iskren je šef DNK laboratorije, postoje, ali se lako otkriju ponavljanjem postupka. Međutim, napominje, češće i mnogo opasnije su greške u interpretaciji rezultata analize, odnosno kada se jedan neubedljiv rezultat tumači kao siguran dokaz da je biološki trag zaista poreklom od neke osobe.

– DNK analize su apsolutno pouzdane onda kada je količina biološkog traga i stepen njegove očuvanosti adekvatan za analizu. Ako su biološki tragovi nedovoljno obilni ili su relativno propali, onda su rezultati neprecizni i netačni. Kada se genetičke analize iz takvih oskudnih tragova ponove, dobijaju se rezultati koji međusobno nisu istovetni. Što su manje slični, analiza je manje precizna, pa samim tim i manje tačna. Veštak je dužan da o meri te preciznosti obavesti sud, koji takav dokaz treba da ceni kroz presudu. Kada se radi analiza, poredi se najmanje 15 tačno određenih genetskih mesta iz molekula DNK. Svaki od tih parametara postoji u različitim varijantama kod različitih ljudi, ali je njihova kombinacija jedinstvena za svakog čoveka. Dešava se, međutim, da nemamo svih 15 parametara i tada su naši rezultati „delimični”, odnosno „nepotpuni”. Ili, ponekad, broj različitih varijanti pokazuje da trag potiče od više osoba. U takvim slučajevima, analiza zavisi od manira i spremnosti veštaka da se upusti u „kombinovanje”. Zato smo uveli veoma stroge standarde. Ukoliko imamo manje od deset parametara, onda nećemo ništa tvrditi – objašnjava dr Stojković.

Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu, kazao je da se neretko uočava da sudije i tužioci ne razumeju ono o čemu veštaci govore ili navode u svojim izveštajima. Zato je konstantna obuka zaposlenih u pravosuđu neophodna.

– Osim različite oblasti koju su izučavali pravnici i genetičari, doktori i drugi koji se bave DNK analizama, treba reći da su sudije i tužioci različito vaspitavani od naučnika. Pravnici su, naime, „učeni” da se bave apstraktnim pojmovima poput istine, neistine, a naučnici operišu problemom verovatnoće od čega pravnici beže – naveo je Majić.