Pozorište je borba protiv ravnodušnosti

Užice – Pravo pozorište je, pre svega, permanentna borba protiv ravnodušnosti koja je njegov smrtni neprijatelj. Ovo je, u prigodnoj besedi kojom je preksinoć u Užicu otvorila 23. Jugoslovenski pozorišni festival „Bez prevoda”, uz ostalo poručila književnica i rediteljka Vida Ognjenović. Tačno dve decenije nakon što je predstava „Kako zasmejati gospodara” po njenom tekstu pobedila na užičkom festivalu, Vida je u prepunoj sali Užičanima čestitala ovu pozorišnu smotru, nazvavši je svetkovinom teatarske smelosti, slobodnog zamaha igre i vrhunskih dometa.

– Jeste li primetili kako je grad zadobio neki mistični sjaj, to je od svetlosti pozornice. I od večeras će ova sala biti epicentar vulkanskih aplauza, a iza ove zavese već sve trepti od glumačke treme i žestokog zaleta da se što brže obori rampa između scene i gledališta... Skeptici kažu da pozorište ne menja svet. Menjati svet je revolucionarna fraza. Možda teatar ne menja svet kao što ga menjaju izlazak i zalazak sunca, ali menja čovekov svetonazor koji te promene prepoznaje i tumači – istakla je ona.

Užički festival, po rečima Vide Ognjenović, stvoren je na zavereničkom dosluhu između publike i scene, usijanom hrabrošću osnivača i selektora, koji ga već 23 godine provode bez uzmaka kroz mnoge nevolje, sumnje i prepreke. Brane ga i hrane smelim idejama, svojom nepokolebljivošću i nama dragocenim pozorišnim ludilom.

– Ovaj festival će uskoro proslaviti četvrt veka. Time će poreći svaku skepsu i užegli malograđanski strah od remećenja mlakog mira i jalove poslušnosti, kao što sve to svojim delom majstorski poriče veliki pesnik, dramski pisac i prozaista Ljubomir Simović, inače stameni potporni stub ovog festivala. Neka se zato festivalska zavesa večeras s ponosom podigne u njegovu čast – rekla je književnica, pozdravljena burnim aplauzom publike.

A dugotrajne aplauze dobila je i prva predstava viđena na ovoj pozorišnoj smotri – „Korešpodencija” Zvezdara teatra, po tekstu Borislava Pekića i dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, u režiji Gorčina Stojanovića. Mada je radnjom putovala daleko kroz vreme, sve do sredine 19. veka u doba evropske revolucije i stupanja građanskog staleža na pozornicu, ova savremena „Korešpodencija”, sva u prepisci Beograd–Beč i u dekoru cirkusa i bordela, aktuelnošću je osvajala: novac je taj kojim se kupuju sve vrednosti i osećanja, trajanje firme važnije je od ljudskih sudbina u njoj.

Tri generacije članova trgovačke cincarske porodice Njegovan se i te kako razlikuju, ali i kad, pokrenut snažnim osećanjima, najmlađi zapostavi firmu umeju da ga vrate u kolosek, jer cilj je jedan: čuvanje bogatstva po svaku cenu. „Trgovac nema nacionalnost, ima samo svoj račun. Sve na svetu ima svoj račun”, kazuju akteri u komadu, upečatljivi u svojim rolama: Branislav Lečić kao Simeon Lupus, Anica Dobra kao Milica, Slavko Štimac kao Hadžija, Joakim Tasić kao mladi gazda, Branko Vidaković u ulozi Garašanina i drugih, te Jelena Stupljanin kao Julijana Tolnaj.

– Imao sam sreću i zadovoljstvo da radim sva tri značajna srpska komada koja se bave 1848. godinom i dešavaju se ili u Beču ili u Beogradu na relaciji spram Beča, a to su Sterijini „Rodoljupci”, „Maska” Crnjanskog i „Korešpodencija”. Pretpostavljam da to nije slučajno, to jeste ta tema i taj svet – izjavio je Gorčin Stojanović u razgovoru posle predstave.

Po tumačenju Branislava Lečića, gospodu cirkus privlači jer krije radost, opuštanje, slobodu, potrebu čoveka za kontaktom sa atavističkom prirodom. – Deda u ovoj predstavi, uz razumevanje potrebe da unuk oseti slobodu, opet ga dovodi u red i privodi u građansko društvo. Tako čuva porodicu, a čuva i državu, što je međusobno povezano. E sad, što se mi zaboravimo i za porodicu i za državu to nam niko nije kriv. Ali ovaj komad sa Pekićevim perom, mislima i rečenicama upravo nas podseća na to šta je važno u životu – rekao je Lečić.