Mozaik Žike Pavlovića u BDP-u

Novela „Raslo mi je badem drvo” Živojina Pavlovića, objavljena krajem osamdesetih godina prošlog veka, uskoro će dobiti i svoju scensku verziju. Dramatizaciju i režiju ovog dela radi glumica Milena Pavlović Čučilović, Pavlovićeva ćerka, na sceni matičnog Beogradskog dramskog pozorišta. Ovo delo zapravo povezuje karakteristične motive Pavlovićevog stvaralaštva kroz prepoznatljiv stil pripovedanja.

U autorskoj ekipi su i Staša Jamušakov, koji potpisuje dizajn scene i kostima, saradnik dizajnera je Emil Petro, kompozitor Mateja Radisavljević, a koreografiju i scenski pokret radi Maja Mitić. Pavlovićeve junake tumače: Aleksandar Alač, Stefan Radonjić, Tatjana Kecman, Nada Macanković, Maja Randžić i Lako Nikolić. Premijera se očekuje krajem novembra, kada će ujedno biti obeleženo i 85 godina od rođenja i 20 godina od smrti Živojina Pavlovića.

„Raslo mi je badem drvo” na slikovit i upečatljiv način progovara o prelaznom dobu pred i postrevolucionarnom periodu oko Drugog svetskog rata, sunovratu kapitalističke i nastanku i usponu „crvene buržoazije”.

– Sam po sebi se ove jeseni spojio mozaik Žike Pavlovića. Zato sam i poželela da radim predstavu„Raslo mi je badem drvo”, budući da Žiku i dalje često citiraju, prepričavaju njegove anegdote i dogodovštine i pored toga što je prošlo 20 godina od njegovog odlaska u neki bolji svet. „Raslo mi je badem drvo” je zapravo kratka priča koja nije tipična za Živojina Pavlovića jer nije toliko mračna. Dešava se pre Drugog svetskog rata, reč je o malo šarenijem periodu u našoj istoriji. Glavni junak je Dimitrije Balabanović, svetski čovek, avanturista, koji ima brojne brvnare, zgrade... Neobično za Žikin rukopis – kaže Milena Pavlović Čučilović i dodaje:

– Ipak, ova priča je bar meni bila pristupačnija od ostalih Žikinih dela jer je mekša. Priča se bavi sudbinom Dimitrija i mladog Blagoja, koji dolazi iz istočne Srbije da studira u Beograd i živi kod Balabanovića u zgradi. Blagoje uskoro počinje da daje časove Dimitrijevoj ćerki, njih dvojica postaju najbolji prijatelji i pored ogromne starosne razlike. Blagoje Dimitriju po godinama može da bude sin, ali se na kraju sve izvrne naopačke...

I danas imamo ljude, primećuje naša sagovornica, koji dolaze iz unutrašnjosti u Beograd, zauzimaju neke pozicije i na kraju nas pojedu. Druga zanimljivost kojom se u ovom slučaju Pavlović bavi jeste građanstvo koje u tom trenutku između dva rata prvo cveta, a onda izumire. Skrajnuto je. Odabir lakšeg puta za ostvarivanje uspeha, nedostatak empatije, groteskni kontrast izopačenosti intelektualnog ništavila i skorojevićevske ambicije potcrtavaju tipičnu Pavlovićevu „estetiku ružnog”. Spoj ruralnog i urbanog, intelektualnog i folklornog jeste polje na kojem se Pavlovićevi junaci karakterišu… A o čemu bi danas pisao i pričao, Milena Pavlović Čučilović ovako razmišlja:

– Nastavio bi verovatno na tragu svoje teme koja je večna. Vlast nasuprot naroda ili pojedinac u okviru kolektiva, ljudi sa margine, u odnosu na ljude koji su na nekim pozicijama. I u komadu „Raslo mi je badem drvo” postoji glavni lik Blagoje, uticaj života, sredine, nove ljubavi, upoznavanje noćnog života. Žika Pavlović je uvek imao individualca koji sve to nosi nasuprot društva. Verujem da bi se on i dalje bavio tim temama, jer na kraju shvatimo da svako ponaosob mora da se izbori sa svojim mrakovima, prihvatanjem sudbine takve kakva jeste.