Мозаик Жике Павловића у БДП-у

Новела „Расло ми је бадем дрво” Живојина Павловића, објављена крајем осамдесетих година прошлог века, ускоро ће добити и своју сценску верзију. Драматизацију и режију овог дела ради глумица Милена Павловић Чучиловић, Павловићева ћерка, на сцени матичног Београдског драмског позоришта. Ово дело заправо повезује карактеристичне мотиве Павловићевог стваралаштва кроз препознатљив стил приповедања.

У ауторској екипи су и Сташа Јамушаков, који потписује дизајн сцене и костима, сарадник дизајнера је Емил Петро, композитор Матеја Радисављевић, а кореографију и сценски покрет ради Маја Митић. Павловићеве јунаке тумаче: Александар Алач, Стефан Радоњић, Татјана Кецман, Нада Мацанковић, Маја Ранџић и Лако Николић. Премијера се очекује крајем новембра, када ће уједно бити обележено и 85 година од рођења и 20 година од смрти Живојина Павловића.

„Расло ми је бадем дрво” на сликовит и упечатљив начин проговара о прелазном добу пред и постреволуционарном периоду око Другог светског рата, суноврату капиталистичке и настанку и успону „црвене буржоазије”.

– Сам по себи се ове јесени спојио мозаик Жике Павловића. Зато сам и пожелела да радим представу„Расло ми је бадем дрво”, будући да Жику и даље често цитирају, препричавају његове анегдоте и догодовштине и поред тога што је прошло 20 година од његовог одласка у неки бољи свет. „Расло ми је бадем дрво” је заправо кратка прича која није типична за Живојина Павловића јер није толико мрачна. Дешава се пре Другог светског рата, реч је о мало шаренијем периоду у нашој историји. Главни јунак је Димитрије Балабановић, светски човек, авантуриста, који има бројне брвнаре, зграде... Необично за Жикин рукопис – каже Милена Павловић Чучиловић и додаје:

– Ипак, ова прича је бар мени била приступачнија од осталих Жикиних дела јер је мекша. Прича се бави судбином Димитрија и младог Благоја, који долази из источне Србије да студира у Београд и живи код Балабановића у згради. Благоје ускоро почиње да даје часове Димитријевој ћерки, њих двојица постају најбољи пријатељи и поред огромне старосне разлике. Благоје Димитрију по годинама може да буде син, али се на крају све изврне наопачке...

И данас имамо људе, примећује наша саговорница, који долазе из унутрашњости у Београд, заузимају неке позиције и на крају нас поједу. Друга занимљивост којом се у овом случају Павловић бави јесте грађанство које у том тренутку између два рата прво цвета, а онда изумире. Скрајнуто је. Одабир лакшег пута за остваривање успеха, недостатак емпатије, гротескни контраст изопачености интелектуалног ништавила и скоројевићевске амбиције потцртавају типичну Павловићеву „естетику ружног”. Спој руралног и урбаног, интелектуалног и фолклорног јесте поље на којем се Павловићеви јунаци карактеришу… А о чему би данас писао и причао, Милена Павловић Чучиловић овако размишља:

– Наставио би вероватно на трагу своје теме која је вечна. Власт насупрот народа или појединац у оквиру колектива, људи са маргине, у односу на људе који су на неким позицијама. И у комаду „Расло ми је бадем дрво” постоји главни лик Благоје, утицај живота, средине, нове љубави, упознавање ноћног живота. Жика Павловић је увек имао индивидуалца који све то носи насупрот друштва. Верујем да би се он и даље бавио тим темама, јер на крају схватимо да свако понаособ мора да се избори са својим мраковима, прихватањем судбине такве каква јесте.