Noćne straže Siniše i Razije u Zebincu

Novo Brdo, Zebince, Manuta – Iz Prekovca, pa u Zebince, do krajnje kuće u mahali Manuta, makadamskim putem, dok se za vozilom dižu oblaci prašine, stižemo u dvorište porodice Jović. Pet šarplaninaca nagrnulo, laju, odzvanja krivorečki kraj. Šesti, vezan, tu do štale, da otrgne lanac.

„Ajde, ne bojte se. Neće, ja sam tu”, umiruje Siniša pse, koji načas stanu, pa opet u lavež.

Zavrte nam se u glavi. Ponajviše od straha, od zastrašujućeg pogleda na pse, a domaćin ih jedva od automobila odbi. Al’ i od hladnog jutarnjeg vazduha, tu na 950 metara nadmorske visine.

Selo Zebince, rasuto po mahalama, s obe strane Krivorečke reke i ime je dobilo jer se tu „zebe”. Jedno je od najsiromašnijih sela u opštini Novo Brdo u Kosovskom Pomoravlju. Al’ svi iz Zebinca vole da kažu da su Krivorečani, a ne Moravci, po Binačkoj Moravi. A, Kriva Reka, ne veća od potoka i izvire tu, u Zebincu, gde Srba sve manje ima.

Od osam domaćinstava u mahali Stojanovce nijedne srpske duše više nema. Imalo je Zebince, nekad, 70 srpskih domaćinstava.

Zaždio „smederevac”, u kući Siniše (52), supruge Razije (41), majke Velike (85) i malenog sina Mihajla, šestogodišnjaka, koji obradovan skače u skute pridošlih. Zarumeneo se, od ranog jutra čeka goste.

„Ovde nam slabo ko dođe. A, dece nema s kim bi se, bar, malo poigrao. Marina je sad u školi”, govori domaćin Siniša Jović, stasit Srbin, nekadašnji radnik Fabrike baterija u Gnjilanu, vredan poljoprivrednik, stočar, kojeg ništa, kaže, ne može iz Manute da pomeri.

Oženio se Razijom, Albankom iz Kuksa. Iz porodice je Metaj. Dobro govori srpski.

„Pa, ovde sam već toliko godina. Navikla se nego kako”, smejući se, u dahu izgovara Razija, visoka, otresita žena, koja na smenu sa Sinišom svaku noć dežura, ne bi li sprečili lopove da im opet ukradu krave.

Imaju osam rasnih krava i više od dvadeset ovaca. Svinje i kokoške ne računaju. Šarplanince, čuvare, gledaju ko malo vode na dlanu!

„Dve godine kako stražarimo. Na smenu, do ujutru. Tamo u onoj oronuloj, napuštenoj kući, do same štale. Hladno, zavijem se u ponjave i čekam. Pre devet godina su nam ukrali dve krave. Proletos, u jedan posle ponoći, čujem, stižu neka kola. Ja u viku, zovem Sinišu, bosa istrčala. Marina se probudila, od straha se ukočilo dete. Taj njen stra’ dok sam živa ne mogu da zaboravim. Jedva smo je povratili”, kliznu suza niz Razijino nežno lice.

I, skoro, gore sa pašnjaka, priča Razija, oterali su im lopovi krave.

„U po bela dana, vidim ja nema krava. Reko’, il’ su vukovi, il’ ih dušmani oterali. S policijom smo vratili krave. Presreli ih”, u dahu izgovara Razija, koja sve poslove i muške i ženske radi barabar sa mužem.

Krenu priča. Lopovi omame pse, koji se „deset dana posle ne pomeraju”.

„Niti jedu, niti piju. Samo leže, a mi Boga molimo da preteknu. Ko zna šta im daju”, tiho govori Siniša, dok ga u momentu trže lavež pasa.

„Da nisu vukovi”, istrča na vrata kuće, koja svakog momenta preti da se sruši. Stara je skoro sto godina. Prokišnjava, zidovi napukli, u kupatilu sve pršti od vlage. Toplo je samo tu u kuhinji, gde Velika provodi zimske dane. Plete, bez naočara. Šaren prsluk za Mihajla, uzdanicu, zdravo, planinsko dete, koje nikad dalje od Zebinca nije išlo. Marinu svakog dana Siniša il’ Razija vode do škole. Dva kilometra, pa je onda preuzme školski kombi.

„Predali smo zahtev u opštinu, nisu ni pogledali. Neće da produže još ova dva kilometra do nas. Kako da je pustim samu. Vukovi silaze, može neko da je presretne. Ja ostavim sve. Ostavim oranje, stoku, pa nju u školu”, opet tiho, ko za sebe, priča Siniša, dok se Razija zajapuri.

„Kad ne ide Siniša, idem ja. Ostavim sve i trkom, nju za ruku, pa dole”, kaže Razija, onako visoka i vitka, zatrese se soba. I, Velika se trže.

Mala Marina nema igračke. Nema lutke, a ni Mihajlo nema loptu. Mogli bi da mu kupe roditelji, al’ nemaju kad. Igraju se oni, s tek ojagnjenim jaganjcima.

Napolju su stalno kad je toplije. U sobi gde svi četvoro spavaju, ubija ’ladnoća, svud po kući vuče promaja. Crepovi dotrajali, okrunili se, grede se na verandi naherile.

„Dobili smo muzilicu za kravu, odmah pošto je, onda, predsednik Vučić bio. Iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazili su ovde, doneli poklon, a i obećali nam da će kuću da nam prave. Hvala im za sve! Jer, mi odavde nećemo nikud. Ovde sam rođen, ovde su mi deca, ovde mi je sve”, opet tiho, zagledan u planinu, govori Siniša.

Nemaju Jovići problem samo oko prevoza do škole „Sveti Sava”, muku sa lopovima, starom kućom, sa vukovima, nego i sa otkupom mleka i sira. Iako je direktorka organizacije „Majka devet Jugovića” obećala da otkupljuje, nikad ni kilo mleka, ni mrsa, od njih nije uzela.

„Obećala je i popadija da otkupljuje mleko, al’ se nikad ovde nije pomolila. Sir prodajem u Albaniju. Odem u Prištinu, pa šaljem autobusom. Šta ću drugo. Da zatrem krave? Sreća pa ovce ne muzem! A, pitaš za vunu? Nju palimo”, ponovo sikće Razija.

Nedavno im je Eparhija crnogorsko-primorska, preko oca Ilariona, igumana manastira Draganac, dopremila priključnu mašinu za rasturanje stajskog đubriva.

Prvi srpski komšija im je na jednom kilometru. Do Jovića dve kuće kupili Albanci. Odskora nemaju problema!

Prodaje se zemlja u Zebincu. I, ne samo ovde. U celoj opštini Novo Brdo. Kupuju Albanci i šume, za budzašto, pa tu niču velelepne vikendice, čitava vikend naselja. Posreduju Srbi šićardžije, zarađuju na srpskoj muci i nevolji.

Dok Albanci grade, poznaje se gde su bile ili gde su srpske kuće. Ruinirane, niske, prizemljuše. Dvorišta u korov zarasla, njive u strnjike i šipražja.

Razija krenu da izgoni stoku. A, Siniša, da Marinu uzme iz škole. Sivo nebo i dalje nad Manutom. Ni traga suncu.

Čuli smo Joviće posle dva dana. Obradovao ih Goran Rakić, prvi čovek Srpske liste i prvi čovek severne Kosovske Mitrovice. Od petka, Marina je krenula u školu školskim prevozom!

U novobrdskoj opštini su se pravili nevešti. Čak su bili i ljuti. A, činilo se, nikakve vajde ne beše ni od razgovora sa Školskom upravom u Kosovskoj Mitrovici.

Jovići su srećni! Kažu, Bog i dobri ljudi su ih pogledali.